|
Osvanuo Jolandici osamnaesti rođendan.Procvala i zamirisla divojčina mladost ko grana jorgovana.Po koži mladoga jon tila ka da se razlilo svitlucanje morske pjene.
Duga modra kosa padala jon ko najduži val niz leđa.Crvenile se usnice ko koralj otkinut s kamena na dnu morskome.Velike zeleno modre oke sjale se blago ko dvi zvizde utopljene u dubini; gorile ko večernje sunce na rubu mora; smijuljile se ko sunčeva zraka šta se zaigra puna iskric i varnic mirnon pučinon u osvit dana.
Ko mlado vino zakipje krvca u divojačkim žilama.Veselje i obist uznese njezino srce.Razmetala se plovom srne i jegulje,govorom sličnom pljuskanju i žuborenju vala i pivala je čudne pisme; sad pune sjete ko ponoć u zatonu obasjanu misečinom,a sad opet vesele i pomamne ko prolitnje jutrašce.
Ribar je propada iz dana u dan, a Jolandica je bujala i cvitala pod suncem na moru.Molio ju je stari ribar da izabere sebi dragoga,al ona niti čut.Momci letili svakojaki i od svukud ,al zaludu,al zaludu, na veliku ribarevu tugu.
Opijena šumorom valova i otrovnim mlikom misečevim nastavljala je potragu ni sama ne znajuć za čim...snijuć svoju duugu, sjećanje odjednom ode visoko gori prema luugu.
Te noći nikako nije mogla zaspat.Ležala obučena kraj starčeve postelje,gledala kako se misečeva zraka krade kroz bužu na zatvorenom oknu i baca slabu svitlost po sobi.Sčučla se u kutu i gleda ono šta se pružilo na mrižama pokraj ognjišta i leži u polutami iza misečeve zrake.Od trenutka kad je Jelenko banija u kuću,ko da se neka zavjesa rascipala prid njenim očima i divojka je opet ugledala već davno zaboravljene slike.Sunce zapalo bilo dan ranije,more mirno,al već započelo bilo večernje tamburanje o stine,kad je uliza visok, mlad čovik rudlaste kose i bez brade.U rukan nosija bukovu granu i pčelinji med.Na leđima prtija torbak, u koji je strpa koječega,pa sva kuća najednom zamirisa po vrijesu i zovi,po dunji i smrikovini.Za kolina mu se uvatila maovina.Staračke ruke ronile u njegovu kosu,pipale ga po leđima,laktima i ramenima.Ribar je bija sritan.Doša mu je onaj kojeg je željno išćekiva i za kojega se potajice molija.A ona;od trena kad je uliza kroz vrata,kroz njih su proronili unutra svi šumski mirisi i svi žamori luuga da je smetu i raznježe.Jeli to onaj momčić modrih očiju i bosih noga koji je vodija kroz šumu onog jesenjeg dana?Da nije možda koji šumski bog koji je provalija u njiovu kućicu,mlad ,lip i snažan , da je zagrabi za kosu,digne u naručaj i ponese sa sebon daleko gori u šumu?Vonjale trave u njegovoj torbi,miriše med u njegovin rukama,majčina dušica niknula i procvitala noćas na mrižama uokolo njegove glave.Da, to je baš on, oni mali Jelenko s kojin se ona nemilo svađala dok mu se ne pokori i prizna da je jači i bolji od nje.I doša je,ali je sada velik,lipši i snažniji.Donija jon meda i dunja,donija jon mladost i mekost lipovu i snagu hrasta planinskog.Zašto samo dvi ,tri riči prozbori s njon?Zašto ju je onako gleda?
Dugo je ona bdila i slušala njegovo dihanje,ali kad je misečeva zraka dopuzala polako k njemu i ugnjizdila mu se u kosu,ona ustane i došulja se do njegova ležaja.
Kad je Jelenko otvorija prid zoru oči,na svojin prsima ugleda divojčinu glavu.Smiješile mu se dvi velike oči,ka okrugli lišaji na potonulu kamenu,a duga modra kosa padala mu na rame.
Stisnu momče divojci dlanovima obadvi slipoočnice,približi njeno lice k svojemu i šapne;
-Jolandice!-
Na osamljenu žalu izdubili vali pečinicu,nasuli sitnon pržinom, zastrli travama morskim.S visoke obale nagela se smrika da je zakloni od sunca.Prid otvorom strše iz mora izrovane hridine o koje se lome vali prosipajuć svukud uokolo pjenu koja šumi.
Često se more diže da posjeti taj zapušteni kutak i da zapiva pisme,sad tihe,sad grlene,ali danas se ono povuklo unazad,pa kao da vidi kroz stine i sluša šta to sada uzdiše,šapće i brboće u tom zatišju.
Slatko,živo grgoljenje čuje se u polumraku špiljice,dok se vanka sja zelenilo borove šume,modri more,blista pržina užarena vatron podnevnoga sunca.
|
