|
Uraniše jutrimice Jolanda i Jelenko,uzeše torbake i poletiše u šumu provat nabrat gljiva kojih je tribalo bit sva sila iza kiše od dana prije.Na rubu šumarka grmlje kupinovo,ciknu od radosti
-Dobre li su,je li?-okrene se mladac spram curetka,a onkraj usne curio mu mlaz kupinove krvi.
Jolanda je još stajala usred šipražja boreč se sa dračama koje je grlile za skute;jidila se i silon kidala suknjicu sa trnja.
-A jesi smotana!-kliknu on.Počekaj,ne drpaj odijela.U tren oka nađe se do nje,liši je jada i povede kupinama.Sad je Jelenko bra kupine,trpa ih u torbak i zviždi kI kos
--Vidi onu onde!-klikne odjednom,pa pokaže kupinu šta je visila nad njim noseć na sebi kap crna soka.Đipne ko jarčić i otkine u skoku zubima plod sa grančice.
-Ma šta ti je opet?-upita je kad se okrenu da vidi jeli ju začudio svojin junaštvom.
Ona je bila bacila svoju torbulju u travu i palcem prstom čačkala livi kažiprst; iz rupice na koži izbijala joj kap krvi.
-Ni za to nisi!Pusti!Istrgni draču pa oliži.Ranu će ti izličit slina.
-Neću!-otrese se ona uvriđena šta je Jelenko već drugi puta grdi.
-Sve me bode i plaši u toj tvojoj šumi.Ni me je brige ni za gljive ,ni kupine.Ajmo nazad,doma.
On je pogleda smiješeć se, tisnu joj u usta dva ploda,primi je za ruku i povede dalje kroz šiblje.Muk i polutama vladali u lugu.Šuljajuć se kroz gustiš naiđu na potok.
-Čuj-vikne Jelenko- potok je nabujao.
-I šta ćemo sad?-upita Jolanda.
-Ja ga se ne bojin,ali šta ću sa tebon?Odnilo bi te.
Ona plane u licu i čudno ga pogleda.
-Šta se hvališ?-kaza mu.-Ja se nisan bojala morskih valova
-I opet to tvoje more, u kojem nema do riba i trava!
Curetak se namrguši,bila bi opet rekla da se vrate,al da pokaže da se ne boji zagazi u nj ;-kako je gadna ta vaša voda-reče-Di joj je pržina ,alge,mahovina?
On ne odgovori, zatrči se življe ,pa uzvalja po travi.Njegova igra razdraga ovaj put i Jolandicu, pa se zaigra i ona takmičeć se s njin u trku.Puštala je d aje goni po šiblju,krila se iza debla,zvala ga iz gustiša,a kada bi on dojurio, bježala je dalje u šumu lagana ko srna.Napokom smalaksa i klone na travu
-Vidiš ludice da je lipo u šumi.
-Gladna sam.
-Počekaj,ostavija san sve doli-usklikne Jelenko,pa skoči i pojuri nizbrdice do potoka.
-I moje su postole doli-klicala je ona dok ga ne izgubi iz vida
Ležala je sama u šumskome miru i gledala oko sebe šarenilo drvećaProblidila krošnja lipa,požutija javor, zacrvenija se drijen i svib,a među njima crni se amo -tamo po koja čupava omorika.Sunce se diglo visoko na nebo i baca po šumi kratke,al tamne sjene.Daleko negdi kriči tica i neko lupa-možda ditlić o usahli panj.Bilo joj čudno pri srcu.Još jedanput osjeti da joj nešto neda da se sprijatelji s tin stablima,koja su dva duga miseca lila na nju mirise i šumila joj neke pismice.Danas , za prvi puta uvuče joj se u srce u toj pismi nepojmljiva strepnja, i ona se sva uznemiri.
Jelenko stade prid nju i pruži joj šaku kupina.-Vidiš-reče-iman i kruva.Na,obuci se!
Zobali su plodove i lomili kruv.Momčić se valja i skakuta četveronoške po travi.Ona se glasno smijala njegovoj obijesti i kliktala;-Stoj,kozliću!Hi hi,jarčiću!
Kad mu je dodijalo,legne do nje,al domalo opet skoči.
-Vidi Jolandice, vidi visoko gori! pokaza joj pusto gnjizdo na grani stabla.
-Zar ćeš ga povalit kamenom?
-Tako bi ga skršio,rasulo bi se.Iden na stablo.
-Ne,Jelenko,ne-kliknu ona.Ni me je brige za gnjizdo.Neću da ideš!
-I opet mi zanovijetaš.Pusti me!
Ona je bila ustala i potezala ga za lakat
-Ne smetaj me, ti riba jedna!- gurne je od sebe.
Na tu uvredu Jolandica plane i navali na njega,zgrabi ga za prsa,usadi mu zubiće u obraz.
Jelenko skoči unazad.Iz dviju rupica tekla mu na licu krv.Čelo mu se smrklo, u očima zasjale suze.Peklo ga na obrazu,a nešto ga badalo u srcu.Htio ju je udarit, kaznit,al ugledavši strah na njenom licu ne izusti ni slovca.Pođe k stablu i krene se pentrat .
Uvaljana u travu divojčica je jecala više od jida šta je Jelenko nije ukorija,nego se krenija uspinjat na drvo.Kajanje preplavilo dušu.I opet je uvridio svojon ohološću i dobroton.Zašto mora svaki čas priznavat da je on jači i bolji od nje?Nije li ona pametnija od njega?I sad oče dokazat kako je ona crvić prema njemu;popet će se na visoko stablo da donese njoj ,ludi,gnjizdo.Tila je ustat i pobić u šumu,pa nek je onda traži,on,za kojega je sve lako,ali oči joj se otimale za stablo kojem su grane strišale nebo.Glej ga,gmiže uz koru ko gušter,pčopuzne li mu noga,past će i ubit se.Stao je;malaksao možda.Ali ne, dočepao se on prve grane, diga se i nesta u krošnju.Ona ga više ne vidi,čuje samo di nešto šušti i pucaju grančice.
-Jeeeleeenkooooo!-
Digla se i izronila s druge strane stabla da bolje vidi.Eno ga; izlazi iz granja pa se penje sve toviše ko vjeverica.Sinuo je s vrha gologlav i bosonog u sunčevoj svitlosti ,pa se njoj pričini da to nije više njezin drugar,neko posve drugi,koji biži od zemlje da se popenje na vršku i poleti prema suncu.
-Mene bi stablo streslo o zemlju,a njemu je ono prijatelj-pomisli ona
-Zar nećeš doli?Ostavit ćeš me samu-pomisli ona i suze zaplove niz obraze.
Oprezno i polako odlučio je ne izazivat je više i siđe objašnjavajuć čega svega se odozgora može vidit.
Ali ga ona samo gledala tresuć se ko trstika,a iz njenih velikih zelenkastomodrih oka izbijala radost,a kad se dotaka pajdo zemlje, zagrli ga svon snagon i poljubi u oči.
Prvi večernji srk proletija je krošnjama stabala.Jolanda i Jelenko zabludiše u šumi,lutaju po gajima,traže izlaz.
-Potražimo di je šuma riđa,nebo je vedro, a kad izađe misec bit će nam lakše-kaza joj i ona poslušno za njin.
Idu po šumi;traže kutić neba međ granama.Naiđoše na čistinu.Ni grmeka na njoj.Iznemogli od duga lutanja zaplove u busen meke trave.
-Jelenko,kad ćeš doć k nama na more?Ja znam da ćemo jednon opet doli.Teško je i ocu Joli u ovoj mračnoj dubravi,a doli je sve drukčije.I ljutiti valovi paze da te ne progucaju.Kad misec sija nad pučinon, sve te nešto gladi po kosi i jubi u čelo, a koralji i ruže morske!A kričanje galebova!Dođi da ti pokažen šta ja sve znan!-ležala mu je
u krilu i šapćala o moru.
U taj čas vitar puhnu jače,lupi o krošnje i otkine svu silu lišća,prosu ga na zemlju, zavitla u zrak, odnese ga daleko.Puče munja,vitar zaurla niz lug svoju divlju pismu,zagrmi u oblaku grmljavinom velikom,kiša složi;pljusak nagne,težak,snažan i sve u njemu ko da neko zviždi, buči,urla i stenje.
Hitrimice popenjoše se ovo dvoje mladunčadi u krošnju stabla ,stisli se ko dvi golišave tice u zapuštenu gnjizdu i slušadu glas kasne jeseni.
Sutradan o podne spremali se ribar Jole i sinovac mu ,da po drugi puta potraže izgubljenu dicu,kad banu prid njih Jelenko,činilo se ,sad će izdahnit.
-A Jolandica?
-Pobigla je stari.Utekla je dida!-obojici je zavika .
-Ma kud?Kamo?-istoglasno će i Jole i Filip,sin mu.
-Zalutali smo jučer poslipodne,Ona je rekla da neće više k nama i zaputila se moru.-usplahiren odgovori mali.
-Iden ja po nju-ponudi se Jelenkov otac.
-Ne- kaza ribar i na tren se zamisli.-Sinko moj, i ja ti bolujen od njene bolesti.Ne mogu bez mora.Iden i ja.Vratit ću
se amo da me pokopaš i molin te ,ne prigovaraj mi,nego mi spremi torbu da mi dite ne odmakne daleko.
|
