|
Rasla Jolandica ko ridak cvitak roson umivani u domu ribara.Hranio ju Jole kozjin mlikon isprva.Druge godine sa sebon vodija u kaić,lovija dok je ona ležala na mriži i brbljala nerazumljive riči pružajuć ručice,kao da oče uvatit sad sunce,sad misec il zvizdice.Treće godine ronila skakutajuć po vrtlu i naokolo po plaži skupljajuć školjke,plonke pa gazala po pličini kričeć ko galeb.Čuvala je i nebesa ,a i morska plavet.Jednom,dok je ribar vuka mriže,kaić se naheri na stranu prikoviše i dite pljuusne u more.Ne potonu malešno tako.Plivalo ka pasić.Jole ju uvatija,al nije bija siguran jeli baš on uvatija ,il mu ju je more poguralo u ruke.U šestoj godini svojoj ,plivala je ki dupin.Ronila dubinama da otrgne sa dna morskoga spužve, školjke, i vozikala se sama po pučini.Poznavala svaku bužu obližnjih zatona.Znala za sva gnjizda galebova po hridinama.Upozoravala Jolu na svaku struju,siku,vir,pa joj se stari ribar nije moga načudit.
-Ti si prava mala višćica( vještica)-govorija bi joj u šali-.Dite bi ga čudno gledalo svojim do boga zelenomodrim okima i kazivalo mu dva niza zubić,bilih i sjajnih ko biserje.
Ono što je najviše pridonosilo da Jole mirno žive i lako goji siroče,bila je srića koja ga je sada pratila u ribarenju.Vrše svake večeri pune, mriže svako jutro krcate.Ko da je neko tira najbolju ribu u njegovu mrižu i gura kaić prema kraju,kad bi biža od oluje.Nije se više ničem čudija.S ovon malešnom doživija je puno malenih čudesa.Kad bi za najžešće južine pobigla na more da se uzjoguni,trčala bi prid velike valovee što se bacali na pržinu i hridine,prskajuć visoko vodon i pišteć pjenom.Vratila bi se sva mokra,al nasmijanih očiju i crvenih obraza.Zaludu je Jole prikapa vrt,sija povrće i cviće,mučija se oko lozja- za vrt ju nije bilo brige niti mrvu krušne mrve.Ona je hrlila portu, moru i kaiću.Trkala je galebima koji su ka slučajno letili sve do podan ograde od ulaza u kuću da je krikom pozovu u porat ,ili na pučinu.
Jole se od srca smija brljanju baba koje su govorile da je „njegovo mlado“višćica koja puni njegove mriže i vrše jašuć na dupinu.Ruga se tim njiovin monadama i volija sve više to čudno ditešce.
A ona je rasla u njegovon kućici, u portu i kaiću.Bila ko morska biljka što buja hranjena solima,obasjana suncem,oplakana pjenama.Bila jidra ko val što ga bura stvara i valja u proljetno jutro po površini morskoj.Na čelu nosila sedefne odsjeve širokih voda.U dugoj kosi titrale i prilivale se modrine jesenskih mijena.Činilo se staron ribaru da u tom ditetu što mu ga more darova baš u onaj dan,kad su ga drhtulje ruke upozorile da se triba odreć pučine i valova- vidi prid sobon, i nosi na srcu, i stiska u svome zagrljaju dušu mora – more samo.
..............
S godinama naplovale se malo po malo i čudne promjene kod diteta.Prvo je pitala.-Tajo,svi mi govore da san višćica-
-Ne viruj srce moje šta ti govore,tebe je rodila neka nesritnja kneginja,a možda i kraljica.Ona te sada traži po svukud i nać će te jednoga dana i povest sa sobon na veliki brod, pa ćete skupa odjidrit put njezinih dvora tamo negdi daleko,daleko priko mora.
-I ti ćeš onda s nama.Darovat će nam nove mriže pa da lovimo i nadalje.
-Ćerce moja, kad te mati nađe,ja ću daleko u planinu, u svoju rodnu kuću.Starim Jolandice.Vidiš, ne mogu više protiv vitra, valova i kiše...
-Al ću ja bit uvik uza te i moja će te majka zavoliti.Reci; kakva je ona;jesi li što o njoj čuo?Jesi li je vidio ikada?Zašto me još ne nađe?Kakav je taj njezin brod?Znaš li joj dvorac priko mora?
Dugo je te večeri Jole drža divojčicu na svojin kolinima.Govorija jon o majci kraljici, o brodima s jedrima visokim, bilim, prilipim i o gradovima podmorskim sa stepenicama koraljnim.Dite ga slušalo u zanosu i prikidalo šapatom;-Hoće li jednom doći?Zašto me još ne nađe?
Od te večeri prestala je skakat i pivat.Sidila bi dugo na kućnome pragu s licem u dlanovima i zamišljeno gledala na pučinu.Moren su plovile daleke brodice raskljopljenih jedara,sad bilih ko snig pod suncem u zalazu,a sad opet rumenih il zlatnih u vatrama večernje zore.Naslonila bi se Jolandica vrtiću na ogradu i dugo slušala krkočenje i šum valova za noći, kad se more svitluca od misečine.Pričinjalo joj se da joj to sad to more i ta noć šapću tajanstvene riječi koje do sad nije bila kadra ni čuti,a kamoli razumjeti.Uvala, pučina, morski vitri i valovi,kojima se dosad povjeravala bezbrižno i pouzdano smetoše odjednom novim glasima.Najradije bi tako sidila kod kuće,ili se igrala u vrtu.Izbjegavala je pržinu,hridine i pučinu.
Najednom se zaleti nanovo moru, ko čedo k majci i krene opet skitnju obalom po jugovini i tišini,pod suncem i misecom.Izostala bi dugo od doma,pa ju je Jole često triba tražit i vodit doma, sada zaplašenu i smetenu rikom valova, a sad opet omamljenu mijenom i uštapom.
U kasnom satu jedne litnje noći,kad je taman krenija da je opet traži,vratašca se naglo otvore i uleti Jolandica na prag.Obasjana mjesečinom,blida,raspletene kose i polusklopljneih očiju ko da u snu hoda zaviknu;
-Tata,tata!-ribaru se pričini ko da čuje glas iz dubine mora-znaš,ona je napokon došla.
-Šta? Di?Ko?Ko je doša?-na prvu će ribar zbunjeno.
-Ona!Ma...baš ona...moja mati!
-Ne luduj dite!Tebe je opet opila misečina.To je sve, jer me ne slušaš.
Jolandica stisne ribaru lakat svojom hladnom mokrom rukom;
-Dođi!Možda ćeš je vidit.Tamo je u onoj malešnoj uvali s druge strane od borovine,na pržini ispod hridine.
I Jole ,samo da umiri dite ,pusti da ga vodi.
Noć obasjana uštapom.Površina morska treperi ko nemirni srebrni tapet.Otoci na pučini ležali ko veliki brodovi ka da ih je morska sila okamenila.Ukočene i gluve crnile se na kopnu šumice-samo su vrhovi obližnjih stabala bljeskali i sjali, ka da nose međ granama pređu srebrnih žica.Tamo,prema zapadu,visoko i ispod zviježđa,stršila Planina.Svud tišina;jedino uz obalu,po bužama međ hridima,išlo od zatona do zatona,od vala do vala brujanje i cviljenje ko prigušen dičji plač.
-Tata, tu je sve bilo, ma baš tu-kaza Jolandica ribaru pokazujuć mu svitlucavu pržinu između dviju hridi.
-Pa tu nema baš nikoga,a to su stope tvojih nogu.
-Ne,ne!Ona je bila tu uza me,a možda je i sada.Ne vidim je,ali ja to znam.I to je baš ona.Mi smo s e tražile,- našle smo se!
-Daj,vratimo se!
Mjesečina blišći i more šumi.Idimo na počinak.I mene su-a davno je to bilo-uznemiravale litnje noći.
-To nije od toga.Ona me već davno slijedi i prati.
-Kako to?
-A ko me držao na dlanovima kad san padala,ili san se bacala u more? Ko me čuva od valova kad in prkosin na hridinama?Ko obnoć nosi na moje najmilije igralište škojke, spužve i ježince i ruže morske?Ko je ona,sada ja to znam.
Jole ju sluša zapanjen.Sitija se koječega čemu se davno čudija.Dva mu se puta pričinilo da je neko diga dite iz mora pa mu ga da u naručaj.Stotinu puta se zapita ko to štiti neopreznu Jolandicu od valova i virova?Pa onaj njegov obilni lov,a bezh ikakve muke i napora!
Misec je sada izliva na more i na kopno najčistije srebro.Pučina treperila sve življe ističuć još jače ukočene stable na obali.Vali između grebenja šumili i dalje,ali sad je to brujanje prišlo u čudno,ljudsko uzdisanje.
Jolandice, idimo!-kaza ribar,primi dite za ruku i povuče za sobon.
U kućerku dite se umiri i zaspi,ali je Jole bdio još dugo,dugo u onome miru i mraku.Razmišljao je o osudama mištana od početka, o strahu od svoje starosti i o tom šta će bit s tin diteton kad njemu tilo sasvim klone?Šta bi ono nakon njegove smrti u kraju di ga se svako ludo boji?
Sitija se.Sitija se svoje rodne kuće,tamo visoko u Planinskoj Uvali.Tamo misto nestalnog vala i varave morske misečine gledaš hrastova debla što se zakriljuju svojin granama.
Izvor klokoče u dolinici ispod kuće.Žubori i rumori iz dana ditinjstva njegovoga dok je pasa ovce,il vreba tice.Živa slikica ognjišta naglo mu osvane.Cvitaju lipe u dvoru,šire naokolo hlad i šumore lagano uz zuku pčela.Na prozorima netaknuti stari lonci, u njima zelene se grančice bosiljka,klinčići ko krv crveni...
Sunce bilo već visoko na nebu kad se Jolandica probudi, vidi starca di još uvik sidi na tronošcu, zamišljen i blid od neprospavane noći.
-Malena, spremi se.Idemo u goru...
|
