Kak se kaže, long time no see...

SOUNDTRACK: Travis --- Ode to J Smith
(novi album od Travisa koji vam najtoplije preporučujem, dečki su zbilja napravili dobar posao kad se uzme u obzir da im je zadnji album izišao pred manje od godinu i pol, a tkogod je došao na ideju da im ovaj album bude više rokerskiji nego nekolicina prošlih, svaka mu čast!
Također preporučujem i novi Keane koji bi se mogao svidjeti ljubiteljima The Killers i 80ih.)



Znate zašto sam sad na blogu? Zato što bih zapravo trebala učiti hrvatski, da sutra na testu ne ispadne da je avangarda samo 'nešto francusko'.

Ali... odlučih napisat post iako uopće nemam ideju i ne znam što bih komentirala, ali mislim da će doć samo od sebe.

Što sam ja radila ovih dana?
Ništa. Bila na najboljem partriju ikad i napila se. Nakon tog se razbolila i završila s upalom grla. Upoznala najdebilnijeg doktora na planeti. Ozdravila. Dobila 5 iz filozofije (na koju foru, to ne znam). S veseljem dočekala još jedan vikend koji je završio ljutnjom/razočaranjem/deprom da bi danas opet bio ponedeljak, a sve u iščekivanju idućeg vikenda.

Znate, vidim maloprije na vijestima da je u Italiji jakcpot na lotu 83.5 milijona oera. Zamislite kolike su to pare. OSAMDESETITRIIPOLMILIJUNA€!!! E, i onda mi je palo napamet, onak, što da ja dobijem toliko para na lotu? Znam da nikad neću, al eto... I onak, prva stvar koja mi je pala na pamet je bila ta... da ću otić od kuće. Da. Da dobijem tolike pare, ja idem pa-pa. Također mi je palo napamet da s tim parama više nikad ne moram u školu, ali nekak si mislim da bi unatoč svemu bilo lijepo završit školu. Ali odlazim od kuće svejedno. Također bih Dragog popeljala sa sobom.
E, onda su mi na pamet počele padat one onak sitnice s kojima bi se valjalo počastiti, tipa BMW jedinica i putovanje u London. Ma kakvo putovanje, sa 83,5 milje oera mogu si kupit stan u Londonu i nikad više ne živjet igdje drugdje. Ali da, BMW jedinica... eh, kad ću već živjet u Londonu, onda vodim sebe i Dragog na Emirates, da vidimo Arsenal u akciji, a sebe častim odlaskom u Liverpool, na Anfield, prije nego se presele na Stanley Park i zajedno sa oduševljenom masom zapjevam: When you walk trough a storm... (dobro, prije toga bih si, normalno, kupila dres s brojem 14 i najljepšim španjoslkim prezimenom na svijetu) =D

Jbt, koju ja bujnu maštu imam. Ah, samo to mi i ostaje, pitanje je dal ću u životu ikad i primirisat London.

Znate ono kaj me ono fakat ono živcira? Al ono, fakat, to kaj je ona krava Rina, ono, ušla u kuću, ono... Jbt, ak je mogla ona u kuću, ono, mogla je, ono, i Violeta, ono!

Veselim se Božiću. Ne znam zake, nije mi toliko do darova (jer apsolutno znam da mi NITKO neće kupit Hurinovu Djecu na engleskom, jbt, 170kn ne bi ni ja dala... možda i bi, da ih imam), ni do drveta (jer je plastično), ali mi je do pahuljica koje padaju i mene kako se šećem okićenim parkićem i sramotim se što su mi rodni grad tako unakazili, umjesto da ga lijepo okite. Vidite, da dobijem 83,5 milijuna oera, kupila bih gradu nove ukrase za Božić. Polnoćku bih, da zajedno sa našim svećenikom, nevjerojatno talentiranim čovjekom što se tiče pjevanja, zapjevam Radujte se narodi.

Uglavnom, bitno da nije sad. Nije da je sad loše, al ova međublagdanska i međupraznička razdoblja su dosadna.

Iz nekog razloga mi je došlo da čitam Gospodara Prstenova, pa sam počela čitat Povratak Kralja, jer ipak mi je ta najdraža od sve tri. Film mi se nije dalo gledat.

Eh da, prati se i nova sezona Heroja. Sramota što uradi od Sylara. Jbt, još će ga pretvorit u micamacu. Bljak.

Idem sad. Uživajte!