modne osamdesete
19.01.2006., četvrtak
Glavu gore!
|
Kako ne bi pisala opširan komentar na post od Amona, odlučila sam napisati post. Daklem, kako sam napomenula ja sam u 20-i-nekoj godini ostala bez svega, s tim da me prethodno jedan luđak doslovno izjebo u mozak do kraja. Rezultat je bio totalno psihičko-emotivno rasulo+gastritis+ depresija+anoreksija. Jednom prilikom pisati ću o tome. Nakon tog je došla materijalna propast, a kako ja uvijek doskočim svakom problemu, uhvatim ja raditi ko manijak, al ispostavi se da je najčešće besplatno. Naime, rat je i nitko te ne plaća, a ako te i plati, ne znaš šta bi s tim novcima-cca 100DM, da li da platiš stan, da li da kupiš nešto za jesti, da li da se ubiješ, da li i dalje da guliš ili da odustaneš? Uz sve to i moji roditelji izgube krov nad glavom i prisiljeni su živjeti od milosti rodjaka . I tako ja radim, radim, radim, radim , radim. Radim na poslu 8-10 sati dnevno. Radim kod kuće honorarno, navečer i po noći, subotom, nedjeljom i to samo zato da doslovno si osiguram krov nad glavom. Plaća neredovita, pa dobiješ nakon 2 mjeseca samo pola plaće ( gazda kupio auto, pa nema za plaće), pa onda promjenim posao i nikada ne dobiješ zaostatake, pa opet ispočetka itd, itd. Nakon par godina uđem navodno u formu, mogu raditi svaki dan 14 sati, mislim, stekla sam kondiciju i tako. Nema se vremena za privatan život, ošišam se da se ne moram frizirati, sva garderoba je u bež i smedjoj boji, sivo i crno da sve paše sa svim, šminka u natur bojama, i tako ja posivim ne samo iznutra , već i izvana. Za nekakvu vezu nemam vremena, eventualno uleti neki kolega s posla. Nakon par godina slučajno se desi jedan vikend bez honorarnog posla i odlučim se naći sa par ljudi s kojima se već duže ne vidim, samo telefonom se čujemo, jer ja nemam vremena. I tako popijemo par kava, malo sam nervozna jer imam čak 2 dana vremena i shvatim da ne znam šta da radim sa slobodnim vremenom. Sjednem u kadu, vidim kako se dugo nisam opustila, ležim ja tako sat i pol u toploj vodi, ustanem se da se obrišem i vidim da nemam snage prekoračiti kadu. Zlo mi je, strašno, srce lupa, kupaona pleše, mislim, samo da uspijem doći do telefona. Doslovno sam gola dopuzala do telefona i uspjela nazvati hitnu pomoć. I pravac bolnica-predinfarktno stanje! u 32-oj godini. Nakon mjesec i pol, vratim se na posao, gazda pizdi, : ima puno zaostataka, ako ne mogu doći na posao, on će naći nekog drugog. Laže, naravno. Medjutim, tjedan dana pred božić otpusti više od polovice zaposlenih, medju kojima sam i ja , a uz to nikad ne vidim one novce za vrijeme bolovanja, a ni od tih mjesec i nešto dana do otkaza. Opet sam bez para totalno, sa neotplaćena dva kratkoročna kredita. U totalnom sam stresu, kad sam dobila radnu knjižicu i prijavila se na burzu, nisam spavala dvije noći. Gore ne može! Zombi! I onda se nekako ipak skuliram ali maksimalno, nazovem par honorarnih mušterija, neki tip u lokalnom kafiću mi da telefon od jedne malo starije gospodje koja bi trebala moje usluge i navalim ja tako na rad kod kuće. I za par mjeseci počnem zaradjivati više nego ikada! Bilo mi je jko lijepo- puno sam radila, doduše nisam uvijek sve uspjela naplatiti, ali mi je standard dobro porastao, nije mi padalo na pamet da tražim posao. Mislim da me počela pratiti sreća čim sam se rješila grča koji je bio u meni: straha kako ću preživjeti. No da ubacim jednu anegdotu. Radila sam kod kuće i svako jutro pila kavu sa dvije frendice-nezaposlene domaćice u lokalnom kafiću, al kao one imaju problema. Muževi dobro zaradjuju, al prva s njim mjesecima ne razgovara, razgovaraju preko klinca, a drugu je ubila nezaposlenost-tj uloga domaćice, a silno bi htjela raditi, jer jako voli svoj posao. Nezadovoljne za popizditi. Kad će jedno jutro konobar: pogleda, njih dve pa mene i kaže: vidi se ko nema NIKAKVIH problema. Naravno, ja sam svoje probleme rješavala, nisam se sažaljevala, pa se to valjda i osjetilo. Mogu rezimirati slijedeće: imala sam i dalje prijatelje koji su mi nudili pomoć, iako mi u stvari nisu mogli pomoći, jer su i oni bili bez para i bez posla. Istina je da su mi u tom košmaru pomogli ljudi koje sam slučajno upoznala ( npr da su me preporučili za neke honorarne poslove) i a mojim roditeljima je najviše pomogla daljnja rodbina sa kojima smo komunicirali povremeno. Najbliža rodbina nas je žalila , ali su se strašno bojali da možda ne bi tražili pomoć od njih. Osjetili smo to! Upamtite: NITKO NE VOLI LJUDE U NEVOLJI. Kad ste u nevolji, LJUDI VAS SE BOJE I IZBJEGAVAJU VAS. Mislim da se ne radi baš o nekakvoj zlobi, već se ljudi boje nesreće, boje se da se i njima ne dese nevolje, pa ne žele ni gledati tudju. To je jednostavno u ljudskoj prirodi. Jako je malo ljudi sa petljom koji će vam pomoći i koji će vas razumjeti. Znam ljude koji imaju VELIKE probleme , ali nisu ni 30% od onih koje sam ja imala, razlika je u tome što se oni s tim teško nose. Na kraju- ipak imam iza sebe rezultat: radim posao koji jako malo ljudi u hrvatskoj zna raditi-ti mi je najveći kapital, stekla sam stan ( kupljen je sa vrlo nepovoljnim kratkoročnim nenamjenskim kreditima) i imam još par mjeseci da završim otplatu, polovni auto i veliko iskustvo. I to sve sa 38 godina. Moj buraz kaže za mene: Sestra.... zajebana si ! Svako zlo za neko dobro-ta izreka kad si u govnima ti se čini potpuno besmislena, ali kad stvari pogledaš sa distance, vidiš da je stvarno tako. Amon: -jedna propast nikad ne dolazi sama, a ti imaš sreću da imaš krov nad glavom i da nisi bolestan a i klinca koji ti sigurno diže raspoloženje. Ne bi te htjela bedirati, ali iz govana se teško izvući-možeš biti pametan, vrijedan, ali jednostavno nekad ne ide onako kako bi trebalo ( dobiješ i nuspojave, kao što si primjetio), odnosno, treba dosta vremena i živaca da počneš iz početka. Samo ne posustaj! P.S.Neću više pisati o grdim stvarima, ali jednom ću malo temeljitije obraditi temu:depresija |