četvrtak, 29.03.2007.
Nothing To Fear
blago nama što živimo u eri u kojoj je skoro sve moguće!!!
za sve postoji lijek, zar ne? barem za one sitnice koje nam lagano zagorčavaju život i jebu nas u zdrav mozak...
ili mozak nije zdrav? da je zdrav pomoć ne bi bila potrebna...
logično? ili nije?
bila sam kod svog dr. jel, te i te specijalizacije. aha, da, da, hmmm, mdaaa i to je bilo to. razgovora nema, pitanja nema.
samo preletavanje pogledom preko 2 i pol tone papirologije koju uredno nosim sa sobom i nervozno pogledavanje na prastari mobitel sa monokromatskim zaslonom veličine prosječnog hladnog oružja iliti popularno rečeno - cigle.
no ajde, jebeš sve to redom.
meni je drago da postoje oni kojima je stalo - oni koji mi ovim virtualnim puutem žele sve najbolje i kojima se tu i tamo provučem kroz misli dok se bore sa vjetrenjačama u vanilla svijetu.
nekidan sam se opet uhvatila kako odgađam real kavicu u real vremenu sa real osobama zbog - interneta.
da li je to normalno?
rekla sam da ne mogu tako brzo jer da se moram još nekome javiti i da moram odgovoriti na par mailova.
naravno, zakasnila sam punih 40 minuta.
postajemo li sve udaljeniji od drugih? postajemo li individualci koji gledaju samo sebe ili još u nama čuči onaj mali empatični optimist koji nam ipak govori da bi bilo poželjno malo se socijalizirati umjesto da trunemo pred kompom.....
