|
O nama neće pisati istorija. Neće biti otisaka naših ruku na pločnicima Holiwooda. Nikada neće ponovo pokušati da nas sastavi biologija. Neće biti knjiga sa crvenim posvetama, neće biti plesanja vila nama u spomen. Da li će iko nekada pamtiti kako se zatresla Vasiona kada sam saznao da postojiš? Da li će opet nekome ovako mirisati hladni februari kada opet nekim čudom talasi nepodnošljive hladnoće dopru iz dalekog Sibira? Možda čak ni film neće snimiti o nama. Možda čak i Bog nekada zaboravi. Možda ovde nekada budu samo prazne zgrade. Možda samo ptice budu stanovale u njima. Možda i ove reke nekada promene svoj tok, možda trava vremenom postane plava, možda se zaista nekada desi i da majmuni postanu ljudi, a ljudi da kolonije prave na drugim planetama. Možda i Isus po drugi put dođe da sudi živima i mrtvima. Možda nekada izda nalog anđelima da zatru svaki trag ovome svetu ako mu se nekada sve smuči, jer nimalo nije lako biti Bog.Ako se sve to i desi, ne brini. Nije bitna Istorija, nije ni biologija. Čak se ni matematičkim izrazima ne može sve objasniti. Moža im čak i nijedna teorema nije tačna, možda su naučnike svo vreme varala čula. Odbaci i sve knjige. U mnogima od njih opisuju samo grozne stvari. Možda nikada i ne stignemo do Misisipija. Možda nas ovde negde u grobove stave. Možda ne bude nikog da očita posmrtno slovo. Možda zabrane religiju pa ne bude ni sveštenika. Da li će deca nekada sedeti u klupama i učiti o nama? Možda će učiti o tome šta je fisija i fuzija i kako se pravi nuklearna bomba, ali zaista ne verujem da će bilo šta učiti o ljubavi. Da li će nekada pocrkati ovi biznismeni u poslednjem času spoznajući ništavnost novca, pa onda tvoje ime kao melem zbog bolova izgovarati. Ne verujem, ljubavi, odlaziće i dalje sa ovog sveta poslednjim tragovima svesti vapajući za svojim bogatstvom koje će ostajati nekim drugim bogatašima. Sudbina nam je da nas svi zaborave, čak i ovi što su sada mali i što jedva glavu dižu da bi pogledali svet. Mi smo samo putnici u ovom grozomornom vozu. Hajde, dođi već jednom, pogledaj ova ostrva koja imam u očima, ova neugasiva sunca koja ne vidi niko. A i šta je toliko bitno u ovom svetu, ko će čitati stranice naučenjačkih knjiga kada dođe vreme vatre i kada sve bude počelo da se topi? Ko će prozboriti koju reč o ljubavi kao što bih tebi ja, zapravo nekom reći da mu je i kuća i grad. Da mu je najdraža reka pokraj koje uvek stoji neko. Hoće li videti ove zelene boje i kroz naslage ovako debelog snega? Hoće li svesno prizivati samoću i odbijati ljude, večito zagledan u daleke praznine? Ja sam danas šetao ulicama zaleđenog grada. Najdraža ženo, kad bi samo znala moje obale, baš one koje si jedina ti počela da naslućuješ. Idi tako, korak po korak i ostani kraj mene. Anđeli se samo jednom rađaju i niko ne zna ni gde ni kako. Sneg se već topi, uskoro ćemo opet ugledati sunce i dani će biti dugački kao svete knjige. I dok sam prolazio tamo znao sam da mi ti jedina imaš pravo svašta reći. Kada rešiš da učiniš to budi nežna, nasmej mi se. Neka mi tvoje oči budu večiti biseri. Tada me ne dodiruj. Budi kći anđela i dopusti mi da umrem zauvek tobom zanesen. I dok budem odlazio znaćeš da sam ja tvoja istorija koja neće prestati. Evo, baciću i novčić: pismo ili glava, sasvim je nebitno, uopšte se na mene ne moraš kladiti. Ja sam tvoj kao što je i Bog, budi sigurna da nikada ništa od ovog neće prestati. Da li me voliš? Da li ti se ponekad učini da vidiš most, da nekog posebnog trenutka u gomili ljudi osetiš prizive užasne samoće? Ili ti se učini da još nije vreme da se kupi loz kao da će lutrija večno trajati? Kao da oni već ne pakuju svoje ostarele šatre za neke dolazeće generacije. Za neki novi, dolazeći: bolji ili gori svet. Kao da ne čuješ trubljenje poslednjih vozova sa zelezničkih stanica, ili sirenu našeg Titanika koji svakako, sa nama ili bez nas mora jednom poći. Možda, zapravo ni to nije tačno. Možda sam samo ptica koju več užasno bole krila i koja će ubrzo zauvek pasti. Ptica koja traga za svojim čarobnim drvetom i koja je već milijardu puta preletela svet ne nalazeći ga nigde. A možda si ti to drvo oko koga svake noći vile igraju i pevaju: „Roses are red“? Ali naravno te su tajne skrivene, i ja ih ovako ništavan i ne pokušavam dokučiti. Jedne večeri, pre mnogo godina, dok sam još verovao da postoji svet i da ću možda nekada uhvatiti sreću za krajičak haljine, dok je svirala u daljini lagana morska muzika a ja dubio lubenice kao američka deca sto čine sa bundevama za Noć veštica pokušavajući da napravim najstrašniji fenjer od koga bi se čak i starci uplašili, a kamoli ostali mali ljudi, dok je onaj topli vetar donosio mirise mora a ja tek postajao svestan svoje smrtnosti znajući da ću nekada morati od svega toga otići... (Stani, čuješ li: Los indios Tabajeras sviraju MARIU, i majčine ruke te zovu a otac zbog nečega plače u tami, ti uopšte ne uspevaš da dokučis stvari, juriš ka njima, onda se slike gube, postaju prividi, ti drhtiš, sama si a noć je, gomile utvara prolaze tuda...)... tada sam spoznao da negde postojiš, te večeri, tamo u tom dalekom kraju, i da li da ti kažem da sam posle plakao, da sam pobacao sve, da sam pobegao u šumu koja je bila pored, da sam jecao pokraj onog južnjačkog drveća nadajući se da će me neko tražiti, ali mene nikada nije imao ko da traži. Otac je tada ljubio usne ko zna koje ljubavnice a zvezde su te noći bile neme. Pocepao sam košulju o grane onog šiblja i ruke su mi bile prepune krvi. Tako sam dočekao zoru i one rumene oblake. I bez obzira na svu tugu tog trenutka ja ga, vidiš, nikada neću zaboraviti. Pogotovo ne večeras, jer opet je jedna takva noć. Poljubi me u snu večeras, daj mi malo tog zlatnog praha, blagoslovi moje puteve i znaj da ti ja neću prestati. Poljubi i sve one devojčice u sebi, a ja se kladim da ćeš jednog dana prepoznati koja je među njima ona jedina prava i da ćeš joj dati ruku. Ona će ti onda šapnuti koliko te je dugo vremena čekala i koji trenutak posle, sasvim neprimetno, postaćete jedno. Probudiće se tada ona davno zaspala obala, i tvoje oči gledaće pogledom devojčice ka dalekoj pučini, i rećićeš sebi: „Gle, svi ovi talasi kao šare na koži zebre koji tako čarobno paraju telo Okeana koji je veliki kao ljubav koja nikad neće prestati.“ Tvoj, Miodrag |
|
U očima ti neka prastara duga, u srcu ti tuga. Ipak se nadam da sam negde tamo i ja. Sinoc je jedna zvezda pala, nisi je ni videla, nisi ni znala a ni ja ne umem baš da pričam o tome. A dole su vojske, dole su straže, stežeš mi ruku, osećaš da beskrajnost sveta nas zove. Pričam ti o molitvi majci Zemlji, u tajnim knjigama kažu da je i Isus pričao o tome. Možda smo još samo ona deca koja su ostala skrivena u nama, možda su stvari sasvim drugačije od onih koje vidimo. I možda neće ni biti rata, možda su se samo stari proroci šalili sa nama. Kako god bilo voleo bih da te zaštitim ako i pored naše ljubavi uskoro do toga mora da dođe. Kažeš mi: „Možda ni Bog nije tako dobar, možda nas svo vreme samo lažu. I možda je Isus zauvek mrtav, možda je tama pobedila još onda.“ Stežem ti prste, osećam kosu, čujem taj vetar što prolazi svetom. On zna da priča, on ponekad vrišti ali ja nikada ne želim da ti govorim o tome. I sada ćutim, jer zašto bi ti znala ono što ni anđeli ne treba da znaju. Možda i nećeš ostati sa mnom, možda ćeš nečije tuđe držati ruke. Tajna je u stvari u tome da se dva Kosmosa samo jedanput sretnu, samo jedanput u životu jednoga Boga. A, vidiš, mi smo dva Kosmosa i mi smo se sreli, a i teško da ćemo moći da nadživimo vladavinu ovoga Boga. Da samo imam usne koje umeju da prenose tajne rekao bih ti da u našim telima borave bića koja su ustvari najgori paraziti. Od vremena nojeva, kada im je to dopušteno, pa evo i sada, u tebi i meni, postoje bića naše dužine, bića nalik zmijama. Zašto nam već jednom ne kažu istinu, zašto i mudraci ćute o tome? Kada postiš dovoljan broj dana i zastaneš pored tržnice mesa taj odvratni stvor izađe iz tebe i udavi se u svom tom mesu. Ne, nisam ja lud, o tom pišu mnoge tajne knjige i mnoge nam religije govore o tome, ali smo mi zaboravili da čitajući i razumemo napisano. Ali ovog trenutka mi samo silazimo niz padinu ovoga brega i ja te pitam da li znaš nešto o andjelima majke Zemlje. Ti samo ćutiš, pogled zanesen, zar stvarno ne shvatas da će i svet uskoro biti raznesen? Kapetan straže stoji pred nama. „Ne može dalje“, zamisli samo nam to kaže. I onda rešimo da tu provedemo noć, jer ko će sad nazad uz strme stene. Prostremo tu ćebe i onda legneš. Sa ljubavlju gledam to telo što noćas ćuteći leži kraj mene. Noći znaju ponekad da budu duge, pogotovo kad lutaš dolinom tuge. A mi smo lutalice, i ti i ja, poligoni naših duša su naprosto predivno mesto kao stvoreno za to. Ali, noćas mi gledamo zvezde, noć je vedra i mnoge naše unutarnje stvari će noćas naći put izlaska, a takve stvari ponekad znaju da budu veoma bolne. Stavljaš uvo na hladno tlo a ja ti govorim da će noćas svi anđeli Zemaljske majke biti sa nama. Januar je mesec, početak je neke sasvim drugačije godine u istoriji čovečanstva. Odavno više nema ni zima, ni snega. Zaista smo modifikovani jer modifikujući majku Zemlju mi smo uspeli da modifikujemo nas same. Jedna od tajni je da nas truju. Neko nas svakog jutra prebrojava, neko vodi računa da se previše ne namnožimo. Čuvanje stoke daje rezultate samo ako se vodi računa o tome da broj komada ne pređe granice ekonomske isplativosti. Neko nama trguje na svemirskoj berzi. Neko, negde, ima uvid u naše misli, strukturu tela. Kontrolori tame odavno su sa nama. Ove beskrajne noći ja bih želeo da te zaštitim od takvih stvari, ali ja sam svestan svoje nemoći, ja sam svestan nemoći celog čovečanstva da bilo šta uradi po pitanju zaštite. Umovi ljudi pod dejstvom moćnih antena sa Aljaske i opasnog fluora odavno više ne razmišljaju o ljubavi i sreći. Ljudi oko nas postaju roboti koji vođeni dalekim, hladnim rukama neumitno srljaju u sopstveno propadanje. Sasvim do skoro i mi smo bili takvi ali neka praiskonska sila koja se oslobodi kada se sretnu raspolovljene duše učinila je da sada stvari vidimo nekim sasvim drugačijim očima. Tako sam ja noćas, gledajući zvezde i razmišljajući o svoj toj sili koja se ustremila na nas, a istovremeno te voleći ljubavlju koja je nadilazila zemaljske stvari, jednu tihu suzu pustio koja je bila kao pečat koji pada sa nekih kapija najtajnijih carstava. I kada je ta suza pala na tvoje lice i počela da ti klizi niz obraz ti si govorila: „Evo, počinje da pada kiša.“ Ali ove noći nije bilo kiše, a nebo je bilo nekako posebno vedro. I posle, dok si ti već spavala a ptice noći se čule u daljini, ja sam još dugo, dugo gledao put najudaljenijih zvezda. Ujutru je jedan od anđela Zemaljske majke obasipao naša tela svetlošću i mi smo videli da ni vojske više nije bilo. Samo tragovi bornih kola i kamiona koji su ostali iza. Anđeo svetlosti, koji se pojavio u društvu sunca ponovo je bio sa nama i ja sam te podsetio na to. Rekao sam ti: „Vidi, sada je toliko anđela sa nama. Cele noći smo bili u društvu anđela zemlje i zato su nam kosti ovog jutra tako gipke. Anđeo vazduha je svo vreme obavijao naša tela svojom snagom i mi smo zato spremni da sada udahnemo vazduh punim plućima i osetimo polet deteta u sebi. Dole teče rečica i hajdemo tamo da dodirnemo anđela vode, da mu se prepustimo u činu sličnom svetom krštenju.“ I mi smo krenuli ka reci, a kada ideš ka reci iznova si spreman da upoznaješ taj tajenstveni svet koji se uvek u takvim prilikama odnekud pojavljuje, počev od sve gušćeg rastinja, ježeva koji su nekim čudom još uvek budni, kućica mrava koje su svuda okolo, bubamara koje su zapravo najdraži ukrasi zelenim travama. Posle, kada si izlazila iz vode, rekla si mi da si sada gladna, da osećaš neke nove vibracije u svome telu i da svaka ćelija tvog tela oseća neku nepoznatu vrstu gladi i mi smo pošli u potragu za hranom. I idući videli smo jednu kravu koja je pasla i bila je tako lepa, ta krava, tog jutra, tako savršena u opštem utisku koji poljana zna u nekim ovako posebnim jutrima u čoveku da ostavi. „Vidiš li šta jede ova krava? Pitao sam te a ti si skoro već znala šta ti želim reći. „Zašto bi mi ljudi uopšte morali da jedemo telo krave kada je ona zapravo ono što jede? Nikakvi alhemijski procesi se ne dešavaju u njoj koji kamenje pretvaraju u zlato. Ugljenik koji je u travi samo postane ugljenik koji je u kravi, vitamini iz trave pređu u nju, a i ona sama je živi dokaz da je naša Zemaljska majka sve ono što je potrebno za život jednog tako moćnog bića jednostavno rasprostrla po sebi. Ubiti tu kravu da bi je se pojelo značilo bi nipodaštavati nešto tako veličanstveno i citav jedan univerzum koji je bio smešten u očima krave ubiti nanoseći pri tome izvanrednu bol.“ Ti si ćutala i smejala si se životu. Bilo ti je to jedno od najlepših jutara i to ti se, zaista, i u očima moglo videti. Toga jutra mi smo pronalazili najčudnovatije trave koje je bilo moguće pojesti, suvo voće po zemlji i sveže na granama drveća. Naša čula su upoznala neke nove ukuse a tela bivala sve snažnija i ispunjenija nekim posebnim mirom kakav duša koja je čista zna da donese. Tako su onda skoro svi od anđela naše Zemaljske majke bili što oko nas, što u nama ali kada smo se ponovo vratili do reke i dok smo pili tu vodu osetili smo da se nešto sa našim telima dešava. Najednom, mučnina se pojavila, a mi pomislili da nije možda neka od trava bila zatrovana, ili da je jednostavno došlo vreme umiranja, a bez obzira na ceo koncept i suštinu smrti, prekrasno je umreti zajedno sa svojom najznačajnijom osobom u čitavom Univerzumu. To samom tom pokvarenom činu daje neke sasvim drugačije dimenzije. Ipak, kada sam ugledao da padaš tu pored mene, dok sam gledao te ruke kako lebde u vazduhu, čuo tup udarac tela o tlo, video trzaje tvog tela koje se treslo kao telo osuđenika na elekrtričnoj stolici, beonjače tvojih očiju, tvoje lice bez svesti, i ostalo što sam video u toj samo jednoj sekundi koja je tako predugo trajala, ja sam bio najtužniji stvor u svim božijim svetovima tada, da je i sam Bog osećajući tu gomilu tuge koja je na tren zaljuljala negov presto, sam sebi u bradu progunđao: „Opet onaj Miodrag, opet onaj Miodrag...“ I dok je Bog tog trenutka ozbiljno razmišljao da pristupi konačnom rešenju moga pitanja i da me ubije tamo dole kao skota, jer ko sam, zaboga, ja da svojom tugom malo malo pa uzdrmavam neke tako moćne prestole; jedan zadihani anđeo je dahćući uleteo u odaje dobroga Boga i sasvim u panici mu preneo da su u Omega svetu bića tirkiznih boja na pragu da dokuče tajnu stvaranja i da bi, ako bi se to zaista desilo, za tili čas informacija o lažnosti svega stvorenog protutnjala svim stvorenim svetovima što bi veoma značajno uzdrmalo celokupnu nebesku vladu do te mere da bi možda čak i pala. I Bog je onda, sasvim ponesen novonastalom situacijom, zaboravio na mene, jer morao je da u trenu donese veoma tešku odluku, ali ni bogovi ponekad nemaju izbora. I dok je Omega svet sa svih 19 milijardi stanovnika koji su bili sačinjeni od najlepših tirkiznih boja, u jednoj fantastičnoj eksploziji posle koje svi zakoni poznatih nauka prestanu da postoje i sve se vrati u jednu beskrajno malu tačku, za samo jedan beskrajno mali delić sekunde u potpunosti nestao, ja sam od siline bolova u sebi počeo da padam licem ka zemlji. I tada sam to video. Video sam to najogavnije stvorenje kako izlazi iz tvojih usta, čuo sam ga kako jezivo krešti, a onda sam osetio da se i u mene nešto pokreće, osetio sam kako mi se dešavaju promene u mozgu, u plućima i utrobi. Onda sam počeo da se davim, tamo dole na toj zelenoj travi, jednjak mi je bio pun nečega, nečega tako odvratnog i zaudarajućeg da sam osetio neodrživi nagon za povraćanjem. Usne su mi se neprirodno širile kao usmine gravidnih žena, i onda je sluzava glava tog gada izišla iz mene, a koji sekund kasnije taj odvratni stvor je bio ceo izvan mene i zajedno sa onim parazitom koji je izašao iz tebe ječali su kao svinje koju kolju i koje naposletku shvate da im sem boli ništa drugo više nije preostalo. Tada si se i ti probudila i zajedno smo gledali umiranje tih skotova, i nekih kratkotrajnih, bljeskajućih trenutaka mogli smo gledajući naslutiti i bele haljine andjela vazduha koji je svojom nežnošću pržio tela tih ubica. A oni su se okretali tamo, pokušavali da se ječanjem dogovore o putu izbavljenja i izgleda da je jedan od njih pomenuo reku i stvorovi su pojurili tamo. Ali, u reci je već bio skriven andjeo vode i oni su ulazeći shvatili da je čista voda ljubavi za bezdušne, ohole nakaze zapravo najopasnija kiselina. I oni su ulazeći tamo osetili da počinju da se tope, ali povratka nazad im više nije bilo. Samo su stigli da još jedanput ječeći zavrište i odmah zatim bili su pretvoreni u oblake smrdljivog sumpora od koga je posle nadaleko sve tako grozno zaudaralo. A mi smo polazeći odatle, sa tog smrdljivog mesta, osetili neku čudnu lakoću u sebi. Sve ono što smo nekada mislili da možda možemo da budemo mi smo tada bili. Sva ljubav svih svetova bila je tada u nama i nikakvih zlih pomisli unutar naših tela više nije moglo nikada biti. „Ljubavi, volim te“ tako sam ti govorio i ti si tek sada, posle ove promene koja se desila u nama, mogla da shvatiš kollika je zapravo večnost skrivena u tim mojim rečima. I išli smo mi tom šumom, tim poljima u koje smo dan ranije došli jer su nam proroci rekli da će danas početi najodvratniji od svih ratova. Ali, ovo jutro je bilo mirno i mi smo idući nailazili na napuštena borna kola, tenkove koji su stali, avione koji nisu ni poleteli. Zapravo, ponesen sudbinom bića tirkiznih boja, i osećajući neku čudesnu grižu savesti u sebi koja nije svojstvena bogovima, naš dobri Bog je rešio da za izvesno vreme prolongira stvari. A pošto Bog ne živi ni u danas, ni u juče, učinio je da se u pravom trenutku za to na Suncu dese neke strahovite eksplozije i dolazeći do Zemlje ti solarni vetrovi su učinili da celokupna vojna mašinerija stane. Otkazivali su moćni motori vredni stotina bilijardi dolara u trenu. Sav onaj novac koji je godinama bio ulagan u te moćne stvari i zbog koga su milioni dece morali da umru od gladi bio je nemoćan pred tajnom solarnih vetrova. Sve što je tim novcem načinjeno bilo je neupotrebljivo a vojske su se, videvši to, razbežale i vojnici su ponovo postali očevi, braća i ljubavnici. Znali smo da će biti potrebne godine da se gospodari rata oporave od ovog udarca, da se ponovo sve podigne na svoje noge i vojske nanovo okupe. I mi smo pre svih drugih ljudskih bića tog jutra znali da imamo poklonjenih još par godina. Možda si me zato ovog neponovljivog jutra tako jako grlila, i mozda sam ti ja zbog toga najnežnije reči u uho govorio. I idući dalje mi smo ugledali most i znali smo onda da se kraj njega moramo rastati jer su nekim paradoksom naši putevi bili predodređeni za to. I možda ćeš nekada pomisliti: „Jebivetar je onaj Miodrag, ko zna šta on u stvari misli, i otkuda njemu pravo, ma ništa se od ovoga nikada nije ni zbilo, ja sam samo sanjala, ma šta bi on meni, i, vidiš, da mu to uopšte i padne na um, pa ja ću njega ovim, ja ću njega onim, neka crkne, govedo, e baš mu ni sveću neću zapaliti, ma ko je on ustvari, bitanga jedna knjaževačka, gde mi je oglagija, ili bih ga bolje metlom, koji je ono kreten, on će meni moja Tonata, ma to je samo jedan pacov pokvareni, imam ja svoju ljubav, živog ga treba u krematorijum staviti, a šta misliš da mu vazduh u venu ušpricam, u pakao će đubre, bilo bi dobro sapun od njega skuvati, što bih ga volela videti u napuštenim reaktorima Černobilja...“ i možda ćeš još stotinu takvih stvari pomisliti o meni. Znam zasigurno da će biti i takvih dana. I možda ćeš usrećivati neke druge ljude. Svakakvih će još stvari na ovom svetu biti. I možda ću i prestati da postojim, možda ću postati samo pesma koju u nekim maglovitim jutrima kada nema ljudi nad površinom zemlje neki usamljeni patuljak čuje. Sada, dok te gledam kako prelaziš na drugu stranu mosta i odlaziš i sve one anđele dok vidim koje vodiš sa sobom i ne znajući za to, ipak znam da ćeš se u nekim presudnim trenucima setiti svega i da ćeš pomisliti: „Kako je samo voleo mene moj Miodrag, ko bi to još od ljudi mogao rečima iskazati.“ I kada počnu sva ona stradanja, i kada svi budu budu spašavali svoje guzice a vriska umirućih se bude do neba čula ti ćeš u nekom svom drugačijem svetu biti mirna jer ćeš znati da te negde čeka moja ruka. Ustvari, čekaću pored ovog istog mosta jer ja i ne planiram više da idem odavde, i mi ćemo se tada za jednu posebnu večnost ponovo sresti. tvoj, Miodrag |
| < | veljača, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | ||||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv