|
Grad u koji odlazim prepun je smoga. Danas smo gledali gomile dima kako se preko krovova valjaju. Stajali smo na terasi visoke zgrade a pogled nam je daleko dopirao. Žena koja je stajala pored mene zvala se isto kao ti. Ja sam sebi svesno dopuštao da mi se na momente učini nemoguće, zapravo dozvoljavao sebi da pomislim kako si ti pored mene i onda bi i ono kretanje dima začas zaličilo pokretanju bozanske energije ljubavi. Obeležila si nepovratno ovu godinu mog života. Znaš da se istorija deli na periode pre i posle Hrista. Ako neko nekada tako bude delio moj zivot verovatno će koristiti tu istu metodologiju. I onda će zapisati da je moj život bio podeljen na dva dela: na period do Tebe, i period posle Tebe. Ja ću, međutim, znati pravu istinu. Znaću da je ta deoba bespotrebna i da moj život počinje od momenta u kome sam saznao da postojiš, da svi moji raniji snovi nisu bili nestvarni, da te je prorok u meni mnogo ranije naslutio. Žena koja je imala tvoje ime mi je pričala kako je u ovom gradu uvek ovako, kako noću ne mogu da spavaju od dima, kako deca obolevaju od asme, kako je to možda zbog visokih brda koja su okolo, kako ovde nema vetra i kako ga često požele. Rekla mi je da ne brinem, da ću se vremenom naviknuti. Zašto neki ljudi vide moju budućnost tamo gde je ja ne vidim? Koliko treba vremena da se čovek navikne na to i koliko dugo drugi ljudi misle da će me videti pred sobom? Mislio sam o tome na terasi te visoke zgrade za koju ranije nisam ni slutio da postoji. Ni da ću tolike sate provoditi tamo, po terasama i smogom ispunjenim kancelarijama. Kroz guste obrise dima mogle su se dole naslutiti konture ljudi. Gledali smo kako žure nekuda i sa ove visine sasvim shvatali njihovu smrtnost i nevažnost. Čak i da ne stignu tamo gde su naumili malo ko bi primetio. Možda bi neko dete zaplakalo u tami, ali i dece je sve manje a starci ionako retko plaču. Godinama unazad znam koliko je taj svet koji je kao reka tekao dole pred našim očima ogrezao u zlu, i godinama unazad ja znam da je kraj ovom svetu veoma blizu. Neće svet stradati od udara komete, neće ni od jakih kiša, udaviće se jednostavno u svim tim govnima. Možda bi jedan naš poljubac izmenio stvari ali ja te ne ljubim sada. Tolike vojske stražare i paze da se tako nešto ne desi. Ja te samo prepoznajem u svim ljudima koje srećem, u imenu ove žene koja mi sada nešto govori pokušavajući da dopre do mojih svetova. Ona ni ne zna da moji svetovi nisu na prodaju, da malo ko uspe da probije ovu tvrdu ljušturu, ovaj oklop koji mi obavija dušu kao što su nekada oklopi obavijali tela vitezova. Da je stvarno htela da me sasluša tada ona bi me pustila da joj govorim o nekim drugim stvarima: o ljubavi, o mogućnostima drugačijih svetova, o anđelima i o tome da su neke bitke zauvek izgubljene. Ali ona je bez obzira na godine još uvek bila dete puno nade, zato je ona želela da priča i pričala mi je tada o političkim strankama, o tome da će nam biti bolje kada ovi odu a dođu oni drugi, o tome da će onda biti i pravde i para. Bio bi zločin da joj odgovorim posle da je naivna kao leptir koji po prvi put osvane na livadi, da je uspela da samu sebe hipnotiše iluzijama, da od njenih snova nema ništa niti će ikada biti, da će tek umirući shvatiti ništavnost svojih nadanja jer će i tada svet biti isti kao što je danas – nepravedan i prepun laži. I zato sam onda, znajući da nemam prava da rušim ničije snove, zaćutao a ona je pričala i pričala, a njene reči bivale su odnošene onim gustim dimom ko zna gde, i ko zna koliko daleko. Onda se scenografija totalno promenila. Bio sam na vrhu planine na kojoj je bilo groblje. Čuli su se zvuci lopate i plač. Jedna druga žena sa tvojim imenom je stajala tamo. Imala je jaknu bele boje a i lice joj je tog podneva bilo takvo. Svaka kap krvi u njoj je bila poništena tim čudnim belilom. Ukop je bio u toku a sitna kiša je svemu tome davala neku masku samoće. Kroz jecaje i tugu probijao se moj pogled tražeći ženu tvog imena u gomili koja je bila velika jer je ukop bio mladom čoveku. Mom ćutljivom drugu koji se toliko često smejao jer je želeo da sakrije planinu tuge u sebi. Ali tuga uvek pronađe načina da ispliva na površinu i nekad to bude ovako, završi se uz sitnu kišu i uz zvuke lopate. Ona koju sam pogledom tražio na trenutke je izvirivala iz gomile. Činilo se da se davi u moru ljudi, da pokušava da ispliva, ali bi je ljudska gomila ponovo pokrila a ja sam se sećao da sam nekada ranije sanjao nešto slično ovome: i more ljudi, i lopatu, i brdo, i ovu sitnu kišu, i cipele koje su bile sasvim umrljane blatom, i neke reči koje sam tada želeo da kažem svima, i ovo visoko drvo na koje bih se popeo da učinim to, i vrisak koji je poput primalnog krika Artura Džanova godinama bio sakriven u meni i koji će i sada ostati neviknut. I onda je gomila počela da se pomera, to more je počelo da teče. Sve procedure su bile završene i trebalo je krenuti. Ženu tvog imena više nisam ni video, sasvim se utopila u sve to. Primetio sam, mozda po prvi put, da sva ta reka teče mimo mene. Da se ja zapravo nikada nisam ni gušio u njoj. Primetio sam distancu samoće koja me od svega toga odvaja. „I gde ću sada?“ pitao sam se. Gore su neki rumeni oblaci poceli da otkrivaju sunce kao da pokušavaju da ubiju tugu pesnika. Možda bi zapravo najbolje bilo da ostanem ovde. Možda je onaj što je ostao da leži u stvari u pravu, možda i on dole sada plače za nama dajući nam poslednje opelo. „Gde ću, gde ću?“ mi nije davalo mira. Ponavljalo se sa svakim mojim korakom. Neko je tako vešto protiv mene okrenuo i moju decu. Više mi se ni ne raduju kada me ugledaju umornog da dolazim. Neko je imao vremena da učini te stvari. Ponekad me tako zabole reči koje mi kažu a znam da ih nije smislio um deteta. Postao sam stranac i lutalica koji je čineći neke izbore mislio da će jednog dana možda čuti jedno malo „hvala“ ili već neke slične tričarije. Ali sada znam da je to moje nadanje sasvim iluzorno. Moje su bitke bile već sve izgubljene. Uskoro ću ući u krizu srednjih godina, a posle se već zna šta sledi. Više nikog nije bilo okolo. Ona reka ljudi je nepovratno otekla. Nikada, nikada više neće ovi isti ljudi biti na ovom istom mestu. Još jedan čin predstave režisera dragog Boga bio je nepovratno završen i zavese su padale. Ispred mene je bio blatnjavi put kojim je valjalo poći, par kuća u dalekoj perspektivi, kap vode na vrhu mog nosa, jedan oblak gore visoko koji je imao obrise tvoga lica, žubor potoka koji je negde tekao, zvuk paljenja cigarete, onda dim posle koji se ka nebu vinuo nošen hladnim vetrom. Znao sam da ekipe nevidljivih božijih anđela pripremaju pozornicu za neki novi čin. I kao svaki glumac epizodista bio sam sasvim dalek od svega toga. Išao sam tim putem u toj nedođiji, pušio cigaretu i pevušio neku pesmicu koju sam tada u glavi sam smislio, a sada ni po cenu života ne bih se njenih reči mogao setiti. A bila je tako lepa ta pesma, baš kao perje one ptice koja je najednom tog trena pred mojim očima proletela... tvoj, Miodrag |
| < | prosinac, 2004 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv