|
Ljudi su govorili da će biti snega, da će možda već noćas pasti. Novembarsko veče, žuti pas što skiči, stoletni se hrastovi ljuljaju na vetru. Čarobnjak me vodi, idemo puteljkom, govori mi nešto o ustrojstvu stvari. Izlazimo na čistinu, mesečeva svetlost se kroz oblake ka proplanku probija. Prelzimo bare koje su posvuda. U njima se voda polagano ledi. Jedva ga sustižem, vidi se da je prolazio ovde već hiljade puta. Ogrtač mu se vuče po blatu. Fijuk vetra mi probija do boli ove kosti što počinju da stare. Čarobnjak je svesniji da postoji zadatak. I da postoji plan. On je mnogo puta u glavi vežbao taj put. Pripreman je od malena. On je pripadao kasti „skrivenih“. Ljudi nisu znali da oni postoje. Pričali su mu o tome da ću biti rođen, da ću ove noći ovde biti s njim. Rekli su mu o putu, opisali mu zamke. Znao je da će možda umreti, da će ga možda rastrgnuti vukovi tame u ovoj noći. Ali on je bio miran. On je bolje od mene znao da ne može drugačije. Svet kojem smo pripadali neumitno se rušio. Ljudi nisu ništa znali, ili nisu ništa želeli da znaju o tome. Dole, ka horizontu, naslućivali su se obrisi trošne kuće. Mi smo hitali ka njoj. Često sam padao, valjao se po blatu. Tako je teško bilo držati korak sa njim. On mi nije pomagao, samo bi malo usporio dok sam ja ustajao. Bolele su me ruke, po neobrijanom licu padalo je inje. U glavi mi se vrteo film celokupnog mog života. Zapravo, kao da ničeg nikada nije ni bilo. Bio sam žrtvenio jagnje, ceo život živeo za druge. Do jednog trenutka sam pokušavao da stvorim od sebe posvećenika, da dam smisao svemu. Onda sam prestao. Nisam više pokušavao ni da prestanem da pušim. Nisam više ni svake noći radio vežbe. Nisam ni meditirao. Molitve su mi postale čisto otaljavanje. Gušio sam se u tome, gušio sam se u životu a ipak se plašio smrti. Pomislio bih da posle ovog podmetnutog života ni smrt ne može biti ništa bolja. Nema konačnog kraja. Budala je svako ko tamo misli. Ni bol umirućeg nije velika. Tolika je samo da niko ne uspeva da je preživi. „Pogledaj oblake“ rekao je „noćas imaju tako čudne obrise.“ Daleko tamo na severu video sam kako pristižu gromade crnih oblaka. Znao sam da su u njima skriveni demoni. I iz ove daljine su se naslucivali obrisi njihovih glava. Ta gomila crnila se neumitno valjala ka nama bez obzira na to što te noći kao da nije bilo vetra, kao da je hladnoca jednostavno isparavala iz zemlje same. Znao sam da je ostalo malo vremena. Znao sam da će biti kasno onda kada oblaci budu iznad nas. I čarobnjak je to znao. On je zapravo znao i više od toga. Slušao je puno puta o svim strahotama koje bi u tom slučaju trebalo da se dogode. Ja sam samo slutio o užasnosti stradanja, ali on je znao. Godinama je morao da preživljava sve moguće scenarije u duboko pod zemljom ukopanom institutu „skrivenih“. „Nemamo još puno vremena“ rekao mi je. Ja sam klimnuo glavom i mi smo ubrzali korak postajući polako samo obrisi senki. Stajala si tamo pred kućom čekajući. Čarobnica koja te je dovela spavala je unutra. Pala je jednostavno od umora znajući da od nje više ništa ne zavisi. Ona je svoj zadatak te noći ispunila. „Mogla bih sada i da umrem“ mislila je pre nego što je utonula u san. Nije više imala snage ni za šta. Godine iscrpljujućih treninga ostavile su silne tragove na njoj. I sve to samo zarad ove jedne noći u kojoj je trebalo preći prepreke, zametnuti tragove, poništiti čarolije otpalih demona. Sada je bilo gotovo s tim. Ostala je ona konačna bitka. Čarobnica u njoj neće učestvovati. Nije je ni zanimalo kako će se završiti. Njen život je davno bio položen na oltar spasenja ljudi, a kada nemaš svoj život onda ti vremenom postane sasvim svejedno. Dovela te je sa neke druge strane a ova kuća je bila mesto kraj kog je bilo zacrtano mnogo godina ranije da se ove noći nađemo. Osetio sam neku čudnu toplotu dok sam ti se približavao. I mirise. Najednom mi se učinilo da ništa nije sivo, da nema leda, da smo na poljani obrasloj cvećem, da gore ima sunca i da sve ovo nije jedna nestvarna, užasno hladna noć, ali to su bile samo moje iluzije. Pružala si ruke ka meni želeći da me zagrliš, i ja sam ka tebi ruke pružao ali je čarobnjak hladno rekao: „Nemate vremena za to.“ I mi smo odmah znali šta misli. Ruke su same krenule dole. Ušli smo u kuću. On je podigao prastari prekrivač i dole je bila teška, skrivena ploča. On ju je podigao i ugledali smo stepenice koje su vodile u podzemlje. On je pošao prvi i mi smo krenuli za njim. Iskoristio sam trenutak njegove zamišljenosti da ti stegnem ruku. Posle je nisam više ni puštao. Na kraju stepeništa vidli smo da je svetlost velika. Dole je bila i ekipa za prihvat. Sve je sličilo mehanizmu jednog velikog, dobro razrađenog časovnika. Ništa nisu rekli samo su nas zgrabili. Mene su povukli u levu stranu, tebe u desnu. Stisak ruku je popustio i ja sam jednog momenta u kome je moja ruka ispustila tvoju osetio da mi se pupak ponovo kida. Čudo je kako se čovek u ovakvim momentima seti svoga rođenja, ponovo oseti porođajnu bol, šok prvog udisaja. Privezali su nas za mašine, zapravo stolove sa čudnim cevčicama. Bili smo blizu. Mogao sam da te gledam, da ti dah osetim. Čuo sam kako teško dišeš. Bojala si se. Video sam ti suzu u oku. Znam da su joj ranijih dana prethodili potoci suza. Sada nije za tim više bilo potrebe. Spoznavali smo polako svu svoju nebitnost. Možda se ovako osećaju pokusni kunići dok čekaju da im u telo ubrizgaju smrtonosnu kiselinu. Bitno je ono što je skriveno u nama. Neko je nekad (možda anđeli) još pri stvaranju svetova u našu krv, našu DNK, ugradio šifru tajnog oružija koje će jedino moći da zada smrtonosni udarac demonima onda kada dovoljno nadjačaju da njihov oblak bude toliko moćan da pobedi svet. Kada bude dovoljno snažan da počne da se valja sa severa, kada preteći nadvisi čovečanstvo. U tebi je bila polovina tajne šifre, u meni druga polovina. Zajedno spojene one su davale celokupnost jednog moćnog, nikada ranije viđenog oruzija. Zasekli su ti ruku i krv je počela da curi iz tebe. Onda su i moju ruku zasekli. Između stolova je bila velika posuda u kojoj se naša krv slivala. Mešala se tvoja i moja krv dok su ekipe na svakih nekoliko trenutaka vadile uzorke da bi ih odmah zatim stavljale u centrifugu koja je trebalo da izdvoji onaj bitan sadržaj. Gledao sam tu krv u posudi, gledao sam tu čudnu nijansu koja je spajanjem nastajala. Bilo je nečeg toliko plemenitog u toj spojenoj krvi. Kao da je neki oreol svo vreme bitisao nad njom. Ekipe za uzimanje uzorka su dolazile i odlazile sa onim čudnim bočicama. Nisu ništa govorili, samo su zabrinuto odmahivali glavom. „Oni će umreti“ neko je od njih jednog momenta prošaputao. Znali smo da je to jedna od mogućnosti za koju su nam ranije govorili da je verovatno mala. Sada smo shvatali besmislenost jedne takve nade, jer uvek postoji verovatnoca da je šifra sakrivena u poslednjoj kapi krvi. U posudi su bili već litri. Svetlost reflektora se odbijala od ustalasale bordo tekućine. Osetio sam da jako teško dišem, osetio da su mi oči već staklaste. Gledao sam te. Gledao to voljeno lice. I ti si mene gledala. Tada smo pogledima rekli sebi više nego ikada ranije rečima. Primetio sam da ti je anđeo nad glavom, i ti si nad mojom glavom anđela videla. Belina njihovih haljina je tako odudarala od crvenila krvi. Polako smo prestajali da čujemo kretanja i osećamo zabrinutost ekipe. Njih jednostavno više nije bilo a anđela je bilo sve više. Video sam te da lebdiš, video kako pucaju cevčice i stege. Čuli smo muziku, kožom smo osećali pesmu anđela. Znali smo da se i zemlja sada razvaljuje a visoko gore na nebu otvarala su se neka velika okrugla vrata svetlosti. Anđeli su te u rukama nosili ka njima. Osetio sam vetar koji su lepetom svojih krila stvarali. Onda sam osetio da i mene podižu, da i ja letim ka visinama za koje nisam ni slutio da postoje. Dok sam klizio ka vratima video sam kako blješti sivi oblak demona pogođen hiljadama munja. Kako se zauvek raspada. Nebo je bilo toliko svetlo od jačine svetlosti da se na hiljadama kilometara unaokolo moglo bolje nego po danu videti. I ja sam gledao, poslednji put gledao taj svet koji će bez obzira na sve biti spašen, koji će nastaviti da zivi. I te noći, možda zbog krvi koja se pomešala, možda zbog pesme anđela koja se stapala sa piskutavim jaucima demona, ja sam spoznavao suštinu večnosti. One večnosti za koju sam odvajkada znao da bi bez tebe bila nemoguća, da bi bez tebe bila tužna kao plač deteta koje majku iz tame priziva... tvoj miodrag |
|
Video sam danas bršljan na ogradi sudbine. Tamo gore, u brdima, bila je mala bela kuća i starac i starica bili su pred njom. „Pogledaj, dete! Pogledaj! Vidiš li onaj puteljak, onu usku stazu koja vodi gore? Zima je a sve je zeleno. Iza ove ograde postoji stvarno neki drugačiji svet i ja bih želeo, dete, da ga nekada upoznaš. Da preskočiš tu ogradu. Da budeš među izabranima koji su sa Mojsijem ušli u Obećanu zemlju.“ Umro je Arafat danas, rekli su. Sahraniće ga u Ramali a bilo bi ljudski da to učine u Jerusalimu. Ali, kome je to još bitno? Hajdemo dalje, hajdemo pre sumraka jer ovi dani prekratko traju. Mi idemo s druge strane ograde i mi smo samo nemi posmatrači. Više nema ni lasta, nema onih divljih ptica i noći su tako tihe. Deca ubijaju tela drogom a duše nekim mnogo groznijim stvarima, a čak nam i stručnjaci za dušu kažu da je takvo vreme, da jednostavno tako mora da bude. Pomislimo, dete, pomislimo na tom putu da bi bilo moguće da opet zaživi ljudožderstvo i stručnjaci bi rekli: „Eto, takvo je vreme, kulturološki nema ničeg lošeg u jedenju ljudskog mesa.“ Kao da ne postoje zakoni koji su jači i od napisanih, ili se to u tim njihovim prestižnim školama ne uči? Ja sam usput pokušavao nešto da komponujem. Pesme su kao talasi izvirale iz mene. Odkud ovoliko tuge u pesmama, pitao sam se? Odkud tuga a zasigurno je ne bi trebalo biti tu. Možda zato što listovi onog bršljana nisu samo na onoj ogradi, jer kad bolje pogledamo možemo ih videti i na našim vratovima, grudima, možemo videti stezanje koje lagano ubija kao dodir anakonde. Pođem negde kada je još mrak, a vraćam se kada je mrak još gušći. To su, devojčice, moji izgledi i za ubuduće. Moj posao, moji prijatelji, moje ljubavi... Znas već da su sve to kurve koje će me brzo ožaliti. Ko će se setiti hladnog kamena, ko počupati travu ponekad? Možda će vremenom tu početi da izvire voda i možda će neko pijući pomisliti: „Gle, delić praha mrtvog čoveka koji je nekada voleo, koji je umirući to priznao.“ Ali, to nije bitno, dete. Hajdemo, hajdemo dalje. Mi zapravo hodamo po očima Boga koji je odavno žmureći, koji možda svesno pokušava da ne vidi, ili mu anđeli više ne daju to da ne bi Bog patio, da ne bi Svemir bio poplavljen potocima suza. Ovde brdo prestaje. Dole je onaj potok ali u njemu nema života i nemoj ni da pokušavaš da piješ tu vodu. Čak je i ne gazi. Tamo niže postoji mali most i spretni uspeju ponekad da ga pređu, ali ja znam da ćeš i ti u tome uspeti. Pa ne poznajem te tek tako eonima godina. Evo ti moja ruka, uzmi je. Ne govori: „Ti nemaš ruku, ti nemaš ruku!“ Pusti taj osećaj, zar ne vidiš da te slutnja vara. Ogledalo. Vidiš da se sve završava ovim ogledalom. To je ona svetlost koju oni što su bili ovde i vratili se kažu da vide. Nema tunela, samo se odsjaj pređenog puta oslikava u ogledalu. Zažmuriš jednom i onda čuješ glasove. Ne razumeš šta pričaju ali čuješ žamor, trzaš se kao mladica drveta na vetru, a onda i to prestane i ostane samo ovo ogledalo i ono ponekad bude boje noći jer je i put bio takav, ali ja to neću da dozvolim. Znaš ti već to. Ko zna zašto ti ponovo sve ovo govorim. Uostalom, nije ni važno. Pogledaj samo ono drveće iza, poslušaj plač ovog lišća na vetru. Sećaš li se one devojčice koja skakuće tamo. Vidiš li joj oči, vidiš li to čudo stvaranja! U svetu senki desilo se da u njima ne postoji nijedna. Ti znaš ime toj devojčici, hajde, ne pravi se luda sada. Dodirni joj još jednom kosu, pusti sećanju da utiče na postojeće stvari. Možda smo zato i došli ovde, da se još jednom vidiš sa njom i da joj dopustiš da ode. Znaš li samo kako je duhovima prošlosti teško kada ostanu zarobljeni u nama. Pusti je, dete, pusti da ode. Ko će još žaliti za njom osim tebe i mene, ali će ona biti srećna jer je bila samo odelo koje je moralo da bude svučeno. Neka te ne plaše ove metalne šipke koje te od nje odvajaju. Ne pitaj se: „Ko ih je postavio nasred šume?“ Mi smrtnici nemamo odgovora i bolje je da budemo nemi. Verujmo samo da je taj neko dobro znao šta radi. Vidiš, već smo odmakli i ništa se nije desilo. Devojčica je otišla i samo se njen smeh sreće čuo. Vidiš li da ništa nije bolelo, a šuma ionako čeka na nas. Vratićemo se jednom ovom ogledalu, ali taj put ćemo tada morati da pređemo sami. Neće biti mene da ti držim ruku. Bićeš ovde sama ali ćeš me se setiti tada. Možda mi čuti glas koji ti govori da si vredna, da nema cene koja bi se za tebe mogla platiti. Onda će ogledalo zračiti bojama kao nekadašnje igračke sa optičkim varkama koje smo kao deca vrteli u rukama. Osetićeš toplotu, znati da sve tu prestaje. I bićeš kao zvezda koja se te noći upalila. Kao muzika za koju su tek tada smišljene reči i, evo, može se pevati. Zato zapevaj, nisu bitna značenja reči. Ne pišemo mi te pesme. Zapevaj samo zato što znaš da si među povlašćenima koji pevaju muziku Boga. I budi ptica tada koja ima pravo da leti. Poleti, poleti, draga devojčice, poleti tada i uzdigni se iznad zvezda. Neko će imati pravo da poželi želju kada vidi taj svetlucavi trag u noći. Nekog ćeš i tada usrećiti kao i mene što si ovoga novembra, ove čarobne božije zime. Pogledaj naš put. Pogledaj, eno opet one bele kućice na bregu. Mi se zapravo ponovo vraćamo početku. Čak smo i iza ograde prekrivene bršljanom. Prešli smo iza a da to nismo ni osetili. Penjemo se uz breg čije su strmine tako naporne za penjanje ali već kao da čujemo glasove starice koja peva voljenom starcu. I njegovo „Volim te“ čujemo što na tren veliko ko Svemir postaje... tvoj, Miodrag |
|
Čekali smo leteće tanjire. Čoveče, stajali smo tamo i kao ludaci čekali jebene leteće tanjire! Da nam je neko pre pet godina rekao da ćemo danas biti na ovom mestu i raditi jednu tako glupu stvar kao što je čekanje letećih tanjira rekli bismo mu da je lud, neznajući zapravo koliko bi prokleto on bio u pravu tada. Bili smo deo poslednjih preživelih ljudi, ono što je ostalo od celog čovečanstva. Nešto preko milion nas je bilo, a oko nas se prostirala poslednja oaza, poslednje mesto na kom je život bio moguć u jednom umirućem svetu. Oaza se nalazila kraj ruševina grada Timbuktu, na obalama reke Niger. Posle jedne užasavajuće atomske eksplozije stvoren je ogroman krater koji je reka Niger ispunila svojom vodom i nekim čudom okolo se nalazilo dovoljno vegetacije da prehrani ovo što je od ljudskog roda preostalo. Ceo ostatak sveta bio je samo jedna ogromna pustinja i ni mora, ni reka više nije bilo. Samo se jezivo crveni pesak prostirao nekadašnjim svetom koji je ne tako davno bujao od života. Predugo je trajao moj put do oaze. Pošao sam sa malom grupicom i uz put smo sretali tu i tamo nove grupe ljudi. Postojala je glasina koja je u to vreme kružila o dalekoj oazi i mi smo sve činili da dopremo do nje. Mnogi od nas su umrli na tom putu. Neke je stiglo dejstvo radiacije dok su drugi umirali od gladi i žeđi. Sve u svemu kada smo stigli do cilja bilo nas je možda stotinjak. Ja sam imao samo četrdeset kilograma tada i jezik mi je bio sav otečen od suše tako da nisam mogao uopšte da govorim. Onda smo ugledali prve tragove zelenila i videli odsjaje vode u daljini i mnogi pomreše tada od samog tog prizora jer njihovo srce nije moglo da izdrži takvo uzbuđenje. Svi su plakali u toj gomili, a gomila je bila gomila jada i bede ljudske. Smrad i raspadanje su se osećali na daleko, a nepostojanje nade i životne želje beše tako očigledno. Deca koja su rođena u koloni tada su po prvi put videla zelenilo drveća i plavetnilo vode. Mnoga od te dece su imala po tri ruku ili nogu, neka su bila sa po dve glave, ali mi ih nismo ubijali jer će ti mutanti biti ono što će zapravo jednog dana ostati da svedoči o nekadasnjem postojanju ljudi. Baš jedno takvo dete sa dve glave je zaplakalo u naručju majke koja je najednom pala mrtva tik pored mojih nogu i ja sam uzeo to dete u ruke i tako sam ušao u oazu, dok mi je pored svakog uva po jedna dečija glava pištala a razređeni izmet izgladnelog deteta mi se razlivao po celom telu. Posle mesec dana smo se oporavili i osetio sam kako mi se delić nekadašnje snage vraća. Ipak, nikada, nikada to neće biti ono nekadašnje stanje jer sam previše zračenja primio i ruke moje drhtale su kao ruke starca. Nismo više bili podeljeni po narodima, nekako se sam stvorio neki jezik od izmešanih jezika i razumevali smo se poprilično dobro. Nije bilo političara jer ni novac nije imao više nikakvo znašenje pa su preživeli bogataši često vršili samoubistva žaleći za izgubljenim. Bili smo podeljeni u sekte tada, ali sve sekte su bile srodnog karaktera a vodeća je bila sekta Realijanaca (od koje je i potekla ideja o letećim tanjirima) a ostale sekte su to prihvatile jer dokazi su bili tako ubedljivi, a mogućnosti za neku drugu izvesnost mizerne i nestvarne. Svaka sekta je to modifikovala na svoj način pa su budisti tako govorili: „Doći će leteći tanjiri i odvešće nas u Nirvanu“. Hare Krišna je govorila: „Doći će leteći tanjiri i odvesti nas u blaženstvo Krisne“ ... i tako dalje, sve su to bile tričarije ali sam se ja lično priključio budistima da ne štrčim u gomili. Niko od moje porodice nije preživeo i polako je prestajalo da mi bude važno hoću li u nirvanu, ili će me primiti Krišna. Zapravo, želeo sam samo da umrem tamo, u toj nestvarnoj oazi i da moje oči iskljucaju neke čudne crne poslednje preživele ptice čije se graktanje noću na daleko čulo. Onda sam te ugledao jednog jutra dok sam se umivao na atomskom jezeru od čijih nam je voda i kosa odpadala. Video sam tebe koju sam hiljadu puta ožalio, video sam te u beloj prozirnoj haljini koja je bila mokra od atomske vode, video sam tvoju žensku golotinju koja se jasno ocrtavala i pomislio da sanjam, da nije pravedno da mi takve snove preko sve moje muke sada šalje Bog. „Anđele, anđele!“ vikao sam i ti si se okrenula i bila si nema kao stena a tvoje oči velike ko nekadašnja bistra planinska jezera. Ni ti nisi mogla da veruješ da se to dešava, da je pokraj tebe živ čovek koji te je najviše voleo. I pre nego što si išta mogla da kažeš ja sam te ljubio, kupao sam tvoje telo nekim krupnim suzama koje su se mešale sa ozračenom vodom, koje su bile masne i guste kao ulje masline da ti je i košulja niz tu klizavost padala, a jecaji naši tada su se mešali sa pesmama vernika koji su pevali „Hare Rama, Hare Hare, Hare Krisna, Hare Hare,“ sa budinim meditacijama i plačem siročića kojih je svakim danom bilo sve više. I tako, tog dana u kome ni časovnici nisu postojali i u kome je sve bilo drugačije u odnosu na pređašnje stvari, jednog dana, u jednom sasvim drugačijem svetu, koji je sveden na veličinu samo jedne oaze, za nas je i vreme stalo a tela su nam potresali talasi davno presahlih okeana... „Moja Tonata, moja Tonata koju sam toliko mnogo voleo je živa“ buncao sam noću a ti bi me stegla čvrsto kada bih se znojan budio plašeći se da će iluzija nestati, da je san sve ovo što mi se dešava. Danju bi mi pričala da si Avatar Krišne, da si cenjena tamo, da si prorok kome veruju. Zovu te Veliki učitelju i Guru i klanjaju ti se smrtnici, tako si mi govorila a ja shvatao težinu tvojih reči kad god bih prošetao sa tobom ovom nestvarnom oazom i video zanesenjake koji su se bacali pred tvoje noge i preklinjali te da ih makar jednom dotakneš. „Ja sam ti jebeni budista“ govorio sam ti. „Meditiram tamo s njima i pookušavam da dostrignem Nirvanu, ali mi se zapravo ništa ne dešava, jer čim zatvorim oči vidim samo tvoj lik“. I još sam ti puno govorio: o danima i noćima koji su bili tako predugi bez tebe, o tome da sam hteo da prekratim život više puta ali da nisam imao dovoljno hrabrosti, o tome da sam se jednom gušio u krvi pobijenih, o nekoj čorbi koju smo od tela poginulih ljudi kuvali da bismo preživeli nepodnošljivu glad i o tome da sam jednom u kašiki video oko mrtvog deteta koje kao da me je gledao, da sam ga pojeo i plakao tri dana zatim, da ništa od ovog nije pošteno, da je pomrlo osam milijardi ljudi zbog nekolicine bogataša koji su ionako u rukama već držali bogatstvo devedeset posto sveta ali da je rat zapravo vođen zbog onih deset preostalih procenata, da bih voleo da mi se grudni koš raspukne i da srce moje padne na ovaj grozni užareni pesak i da ga svom silinom izgazim, da me jebeni crvi jedu, da mi se telo od zračenja raspadne jer ne mogu sebi da oprostim oko onog deteta koje me je iz kašike tako tužno gledalo, da ga svake noći vidim čim zatvorim oči, da me ništa više na svetu od tog oka neće spasiti... Ti si me razumela jer si jedino ti oduvek znala da čitaš moju dušu. Rekla bi mi: „Ćuti. Ćuti moj Puer Aeternusu (večiti mladiću), pa takva su vremena bila i šta smo mi drugo mogli. Zato ćuti moj dragi dečače sede kose, ćuti jer sve je prošlo i nedaj da oblaci tuge opet nadvise tvoje jedino nebo, jer na tom nebu sam ti ja, ja koja te volim, ja koja ti blještim svojom ljubavlju kao jedino tvoje Sunce. Zato mi daj da ja budem tvoja jedina sreća i tuga će nestati.“ I ja sam ti to dopuštao a tuga je polako nestajala, a moje usne te ljubile sve češće i ponekad bih ljubeći te začuo zvona hrišćanskih crkvi kojih nije bilo više kao da zvone svom žestinom. Ali, zvonjava je bila samo u mojoj glavi, a vreme je teklo i našeg života se užurbano smenjivali dani i noći, dok su ljudi i dalje padali od boleština i zračenja kao snoplje, a granice oaze se smanjivale iz dana u dan. Znao sam da su svi hrišćani pobijeni još pre početka rata i da su mogli da prežive samo oni koji su primili žig zveri. Ponekad bih pod svetlošću meseca ugledao i žig na tvojoj ruci kako zablista na tren. Sećam se koliko sam ti ranije govorio o tome da to nikako ne dozvoliš, da ćeš tako izgubiti Carstvo Nebesko, i još sam ti puno o tome govorio, ali smo sada i ti i ja bili među žigosanima i zato sam te pitao: „Hajde, reci mi, kako se to desilo, zbog čega si primila žig, šta te je konačno nateralo na to?“ „Hajde prvo ti reci“ insistirala si, „Hajde prvo ti, pa ću ja.“ „Dobro, u pravu si, pa ja sam taj koji se toliko zaklinjao da neće primiti žig zveri. Međutim, jedanaestog dana od dana ukidanja novca, kada su mi poslednje zalihe cigareta nestale i kada sam ispušio sve pikavce koje sam pronašao po gradskim ulicama, u meni je želja za pušenjem bila toliko žestoka da sam usred jedne kišovite noći istrčao napolju bos i neobučen pravo do prvog žigosališta i plačući dao svoju ruku da mi utisnu taj neizbrisivi beleg i odmah zatim otrčao do prodavnice cigareta da uzmem svoje omiljenje, ceo boks sam tada uzeo i pušio sam do samog jutra.“ „Da li je moguće“ rekla si, „Baš te noći, koji minut posle tebe, u istom žigosalištu sam bila i ja. Te noći sam gladna tumarala gradom ne bi li negde pronašla koji komadić hrane i onda sam najednom osetila neodoljiv miris nekih američkih kolača,“ (tada sam se i ja setio tog mirisa koji mi te noći nije ni bio važan jer sam sav bio pretvoren u želju za pušenjem), „neka mašina je širila taj miris svuda unaokolo i ja nisam mogla da izdržim taj poriv za hranom. Dali su mi žig i ja sam odmah uzela ceo kilogram i pojela ih pre jutra. Kako se samo nismo sreli te noći, možda bismo zajednički izdržali ono što nisam mogla sama.“ Nisam mogao da se ne nasmejem: „Zbog kolača primila žig! Moj Avatar, moj veliki Guru, moja čarobnica nije mogla da odoli kolačima! Čuj ti nju, zbog kolača!!!“ Mrštila si se tada govoreći mi da su cigarete kao mnogo bolji razlog od kolača, objašnjavala mi to s filozofske, naučenjačke strane, ali smo zaćutali oboje kada nas je kao munja pogodio zaključak tog razgovora a to je da smo zauvek zajebali stvar, da nam pred očima Boga nikada ništa neće izbrisati tragove zverinjih žigova. Kako je samo bilo lepo umreti pre ovog saznanja! Predložio sam ti kada je svanulo da ostavimo naše sekte, ti Krišnu, ja Budu, i da napravimo novu sektu, da sazidamo Hram ljubavi. „Matha ljubavi, Matha (hram) ljubavi!“ Bila si oduševljena time: „Možda nam Bog tako oprosti. Možda kad bude video veličinu te naše ljubavi.“ I mi smo ga zidali, i zidali i prolazile su godine. Pekli smo cigle od pustinjskog peska i bojili ih usirenom krvlju leševa koje više nismo imali gde. Od milion nas u početku ostalo nas je nekih dvesta hiljada, a gomile leševa su pretile da zagade oazu. Vremenom je naš crveni hram polako visinom i lepotom nadmašio sve ostale hramove. Ja sam bio sveštenik u njenu a ti boginja i svakoga dana smo vršili službu u tvoju čast. Čak se proneo glas da se ovde čuda dešavaju i gomile sakatih i bolesnih su iz dana u dan priticale u Hram iz svih delova oaze. Mnoge si iscelila i tada smo gledali ljudska tela u tako očajnim fazama kancera i drugih boleština kad čovek postane bolest sama. Vremenom nam je Hram postao prepun ljudskog smrada i smrada smrti i ti si mi posle jednog napornog dana u Hramu rekla: „Hajde, ljubavi, matori smo i slabi već, a i naše duše više neće moći dugo da izdrže ovu tugu i bedu ljudsku. Zato, hajde, ljubavi, mislim da je došlo to vreme koje smo čekali.“ Napolju je već bio prvi sumrak i ti si mi rekla: „Pogledaj! Pogledaj u nebo sada!“ Visoko iznad horizonta, tamo gore gde su i najvišlje zvezde bile videla su se daleka svetla koja se kreću i koja menjaju boju. „To naši leteći tanjiri dolaze po nas“ rekla si. „Oni koje smo toliko dugo čekali. Od naših gena napraviće nas ponovo i u tela fetusa ubaciti naše duše. Tako ćemo zauvek ostati mladi i tako ću te zauvek voleti, zauvek voleti u nekom svetu mnogo boljem od ovoga.“ „Ali“ primetio sam, „nismo li mi zaboravili živog Boga? Nije li sve ovo samo savršena laž moćnih demonskih sila?“ Hajde, ljubavi, ne kvari stvar. Mi smo žigosani i drugog puta i nemamo.“ Namignula si mi tada i znao sam tačno šta misliš. Videla si mi suze, a onda sam i ja tvoje suze kao bisere ugledao. Poljupcima sam ih sklanjao sa tvoga lica, i ti moje suze u sebe upijala. Buka je najednom postala ogromna i svetla letelica isuviše blještava. Bilo je kao dan da je sada i mi smo znali da je to naš poslednji dan na ovom zrncu ljubavi koje se nekada zvalo planeta Zemlja. „Hvala ti za sve“ rekao sam ti, „Hvala ti što si postojala za mene i u ovakvim trenucima kada i svetovi prestaju da postoje.“ „Ćuti moj dragi dečače, čuti naše poslednje noći i ljubi me nežno, kao dete majku kad ljubi kad se posle puno godina vrati iz tuđine.“ I tako sam te ja tada i ljubio. Do svitanja su brodovi bili ukrcani. Prvo je su ušli Realijanci u svoj tanjir, zatim Krišne, pa Budisti, i poslednji smo bili mi iz Hrama ljubavi. Ovi prvo popunjeni leteci tanjiri su već nestali iz vidokruga kada je i naš tanjir bio napunjen i kada su vanzemaljske spodobe zaključale ogromna vrata. Čula se buka snažnih motora a ja poželeo da još jedared pogledam svet koji smo zauvek ostavljali. Pogledao sam kroz mali prozor i video da je jedan čovek ostao, da se jedan čovek ipak nije ukrcao ni na jedan brod. Bili smo već visoko u vazduhu kada sam ga prepoznao u onim haljinama, i one kose duge. Bio je to najlepši čovek koji je ikada živeo, bio je to Isus koji je svo vreme bio tamo dole sa nama a mi ga nismo primećivali u gomili. Iako smo bili visoko ja sam video da plače, njegove kretnje su mi o tome govorile. Onda sam ti i ja zaplakao, tamo gore, u tim visinama, na tvom ramenu. I ništa više nije moglo da zaustavi to moje plakanje, a i ti si me vrlo dobro shvatala i ko princeza tuge na grudima mi plakala, dok sam ti ja kosu milovao i šaputao ti: „Drago dete moje, drago dete moje...“ Tvoj, Miodrag |
| < | studeni, 2004 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | |||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv