MiniMaxine

Stiglo je.

Slomljeno.

Pssst...ne tuguj.
Nije ni moglo drugačije.

Toliko nemarnih ruku, toliko nepažljivih dodira, toliko neravnih kilometara...

Na kraju puta, neodgovorno ostavljeno pred dvorišnim vratima, labavo zataknuto između metalnih rešetki.
Na milost i nemilost vjetru, kiši, prolaznicima, psima.

Pssssst, hajde...tu je, napokon.

Jasno vidim crnu crtu, neizbrisivu.
Ne jednu.
Tragovi kočenja.

Jasno mi je da ne smijem skinuti celofan; samo ga to drži da se ne raspadne u nikad više spojive komadiće.
(...možda, ako ga oprezno povežem svilenom vrpcom...)

Tu, gdje je
takvo kakvo je
znači više.

Pssst, pssst, ne brini...........čuvat ću ga pažljivije nego ti moje.

...et ne nos inducas in tentationem
dona nobis pacem
dona nobis pacem
dona nobis pacem...

Tišina bi bila preglasna.

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA