Prošla godina je bila teška.

Po više stvari, nekako su se događaji nanizali, dosta se toga svodilo na obitelj i na brigu jedni oko drugih. Neke smo prošli na svoj način, neke smo prošli tako da i danas malo o njima razmišljamo, a s nekima se još okupiramo.

Ja sam za mamu čula u tramvaju. Bilo mi je čudno što me starci nisu zvali tri dana, kroz sve što se meni samoj događalo tih dana, stavila sam si u glavu da i oni mene malo puštaju na miru, ja njih, i nirvana. Ali kopkalo me kako poruka s potpisom JA, nije dolazila. Pa sam nazvala. Prvo je tata bio u strašnoj gužvi, prekidao mi je vezu, nisam ga nikako mogla dobiti. To mi je bilo čudno za njega, jer mu je mobitel svetinja. Onda sam nazvala mamu, ali ni nju nisam mogla dobiti, pa sam nazvala Vix da provjeri stanje. Nakon ulaženja, izlaženja iz tramvaja, u 13ci sam napokon čula da je mama završila u bolnici.

'Ćek, ćek stari, kakva bolnica? Ne kužim.', je bila moja prva reakcija. Kad sam otišla, nekako si nismo baš bile na dobroj nozi, ali znala sam da će se to srediti, samo da si damo vremena da naši karakteri malo odahnu, no, bila je dobro, ili je barem meni tako izgledala.

Nakon što sam odjurila doma, počele su pretrage. Tri početna dana po bolnicama, i 20 infuzija u to vrijeme. Nisu znali šta joj je, a ona nije mogla doći k sebi. Nas troje smo prvi put shvatili bit osamljenosti bez Nje. Svatko se uvukao u svoj kutak, razmišljajući o posljedicama, razmišljajući šta bi se dogodilo da ju stari nije natjerao da te večeri ode u bolnicu. Za par dana smo čuli odgovor da bi umrla da je čekala duže. Dobila je tularemiju.

Mali oboljeli mišonja pišonja se popiški, stara pljevi pampas, kopa po prkosima, sjedne na panj kvarcajući se na suncu, ugura drvo u kaminku, i slučajno makne rukom šiške, počeše se po bradi, dotakne usnicu, i bakterija je u njoj. Nisam ljuta na miševe, ali me pokosila misao da ti nešto tako malo može uzeti nešto tako veliko.

Oporavak je trajao mjesecima. Strašno je smršavila, pomalo se pribojavala svih svojih aktivnosti kojima se bavila, jer joj je oduzimalo previše snage, ljudima s posla je nedostajala, ma i nama je nedostajala ona čila osoba koju znamo, i onda odjednom se počela oporavljati. Počela je dizati kile, pa smo malo po malo u priče počeli uvlačiti tularemični humor. 'Oho, opet se ide jesti, a onda će se pitati kako se ne može ući u hlače.'. 'Gle ide miš, za mišom ide jež...' I vratila se na staro ili novije nadoštukano staro.