''Ako si trebaš doktora, studiraj medicinu. A ako trebaš vidjeti simptome, pogledaj u medicinsku enciklopediju. Zašto mene s tim opterećuješ?''

U 8 ujutro sam imala zakazan termin. Standardni pregled krvi koji nisam dugo radila. U 8.15 su mi rekli da još nije stigao, da dođem oko 10. Došla. U 10.30 je sestra skrušeno, kirie elesion, aleluja i amen, žena je čovjek, rekla da je doktor otišao na pauzu. Kako sad na pauzu, pa nitko nije vidio da je izašao iz ordinacije. Pa da, nije izašao na ta službena vrata. Izašao je na ona neslužbena. Kroz prozor.

Struna prvog živca me okrznula preko leđa. Ustati ili odustati. Popizditi ili si reći, ajde calma, pogledaj ljude oko sebe. Svi čekaju. Luksuz da sad odeš si ne možeš priuštiti, luksuz da ostaneš ćeš morati.

Sat vremena kasnije, moje ime bijaše prozvano. Moje strune živaca došle su do polovice Bolera, forte bubnjeva se nazirao u daljini. Uđem unutra. Ordinacijom me ošinuo miris mene kad u nedjelju jutrom uđem u sobu. Ja se nisam nacvrckala noć ranije, a i nije bila nedjelja.

'Šta si sad ti to tu donjela?'
'Dobar dan, doktore. Rekli ste mi da dođem kad izvadim krv.'
'Aha.' Hvata on nalaze. Okom ne preleti preko njih. 'Sve u redu.'
'Ali...šećer mi je malo nizak,' dodam ja 'to sve ok?'
'Si se prežderala noć ranije? Jesi, jesi. Prežderala si se.'
(Nemam problema s kilažom, i jela sam voće.)
'Ste si vi dobro doktore?'... pitam dok gutam sarkazmom obojanu slinu.
'Mmmmmmmmm, lagano.'
Lagano diže pogled, ne kužim gdje gleda. U mene ne, kroz mene, toplo toplo. Lagano do delirijum tremensa. '
Znaš šta..,' i zablokira mu se misao dok hropteći pokušava uhvatiti slijedeći dah.
'Ma daj.'

Izlazim van. Majku ti tvoju.