Zabranjeno stajanje u mestu
Danas sam posebno lenja.
Razlvlacenje po krevetu do devet, zatim 3 epizode Sex an the city, pregledanje poste, razlgedanje starih fotografija. Za sad uspevam da preguram dan bez vece grize savesti. Cisto efekta radi stoji mi na krevetu pored mene otvorena fascikla sa skriptama iz kojih ucim za ispit. Ali strane se nesto slabo okrecu. Mozda me nocas stigne osecaj da nista korisno nisam uradila pa krenem da ucim. Ali to je samo jedno malo, malecno mozda.
Juce sam zavrsila dan sa sjajnim osecajem. Opet sam nesto naucila. Vratila sam se kuci prilicno rano, negde oko 4 ujutru. Zapravo pustila sam da me lift podigne iz Bara u podrumu do mog petog sprata po ko zna koji put blagosloveci studentski dom i nacin zivota u njemu. Tu sam vec tri godine, i na mom sadasnjem ugovoru stoji rok 30.09.2005. To mi puno znaci..jos godinu dana u mom privatnom malom 16 qm raju. Mnogo sam se bre dobro ugnezdila ovde, nista mi ne fali. Nema niceg u sobi sto nije po mom ukusu. Ima nesto u tome kad kazu da je nas stan nase "prosireno" telo. Udjite u stan nekome ako zelite da ga osetite. I ne, taj osecaj ne vara. Osobe u cijim stanovima nisam mogla dugo da se zadrzavam su brzo nestali iz mog zivota. Situacija u mojoj sobi je uvek onakva kakva i u mojoj dusi. Sredjena, cista, provetrena...nazalost cesto i haoticna, zagusljiva.
Sinoc sam ponovo naucila, po ko zna koji put da ono sto mi se desava zavisi iskljucivo od tri stvari. Bozije volje, mog raspolozenja i mojih hormona. Da li sam ocekivala da mi se nesto lepo desi dok sam sedela sama u sobi sa kompijuterom? O da...a da li je to imalo smisla? Naravno da ne. I sta je to mene kocilo da odem dole u Bar kad znam da je tamo gomila pijanih prijatnih ljudi koji su se spustili da popiju "po jedno"? Znam sta me je kocilo. Moja glupost. I ona misao ..uf, neda mi se da se sad spremam, ma ko zna koliko je dole dosadno, ma nije to drustvo za mene. Glupaca.
Svako ima neko svoje zivotno prokletstvo. Nisam se bavila suvise tudjim ali znam definitivno koje je moje. Strah da cu vecito biti odbijena u drustvu. "Trinaesto prase" sindrom. Da...I sad bas razmisljam o tome odakle mi to. Nisu me nesto primetno vredjali u drustvu u zivotu. U pricnipu su me uvek prihvatali, ponekad ne suvise odusevljeno. Par puta sam uspela da postanem i Clan drustva. Ponekad sam bivala zaboravljena. No to smo svi. Ljudi nam udju u zivot, ostave neki trag, naucimo ponesto i onda odu. Kad neko ostane duze, to samo znaci da treba puuuuno toga da naucimo od njega. Ili mozda on od nas.
|