mj...
Vreme je....
..da skupim svoje stvari, misli kojih ima na pretek, nade, sećanja, uspomena i mnogo čega i krenem dalje.
Shvatila sam to odmah, ali mi je trebalo vremena da shvatim želim li ostaviti iza sebe nešto što mi je jako značilo. To se samo kaže, "ostaviti iza sebe", ali je činjenica da to što nam je jako značilo, ostaje uvek tu i makar je meni stalno u mislima, ali..zbog sebe, zbog drugih moram se složiti sa realnošću da je to tako .
Analizirala sam sebe i svoje postupke zadnjih dva meseca i interesantne su promene koje sam uočila, koje su bile vidljive , ne samo meni već i okolini.
Jedno izvesno vreme, sam bila posvećena nekom, nekom načinu života koji je bio vezan na više načina za nekog. Apsolutno me nije zanimao niko, ništa, već sam samo želela da zadržim taj pravac kojim sam se kretala i imala sam želju da kasnije, ukoliko vreme i život diktiraju drugačije krenem nekim daljim putem a koji je opet bio vezan za sva moja, naša tadašnja dešavanja. Sve je krenulo suprotno od pravca u kom sam se ja kretala. Bez ikakve najave, slutnje, našla sam se zatečena i prilično tužna i ranjena. Nisam ni malo bila spremna za ikakve krahove, naročito nisam bila spremna na nastavak života bez njega.
Žao mi je , jer sam u to vreme zaboravila mnoge stvari koje su bile u mom okruženju, zaboravila na prijatelje, a shvatila sam koliko ih imam tek kada sam se nakon tog dešavanja našla u bedaku i priličnoj krizi.
U to vreme sam mrzela sopstveni grad, zemlju, ulice, sve što me je udaljavalo od njega i svega ostalog vezano za njega. Mrzela sam izlaske, šetnje i stolicu na kojoj sedim i čekam meni bitan trenutak, kada ću ga čuti, videti. Sve mi je bilo strano , sve mi je smetalo , čak mi je smetao i on jer sam ga krivila što postoji i što je tako daleko.
Nakon svega toga, to što se izdešavalo je mene na jedan način skroz promenilo. Užasno sam se osećala iznutra , ali sam blistala spolja. U društvu sam se smejala, zračila, oduševljavala stare i impresionirala nove prijatelje svojom pozitivnošću i energijom. Sebe nisam mogla da prepoznam. Tako sam se loše osećala , a sasvim suprotno izgledala.
Nakon toga sam sebe uhvatila da šetam ulicama koje sam jako mrzela i svaki slobodan trenutak provodila u gradu, u društvu, radila sve stvari koje su me do tada nervirale. Izbegavala sam kuću, samoću, izbegavala sam da ostanem sama i mislim na njega. Nisam baš uspevala u tome, jer..noću ostanem sama, od toga nisam pobegla, i dalje svaki dan pomislim na njega. Ne zanima me ništa u vezi njegovog života,ne želim da znam, samo me zanima je li dobro.
Polako dolazim k sebi i mirim sa tim da je to moralo da se desi. Jedino mi je žao što je baš "to" moralo da se desi da bih shvatila da grad u kome živim nije ružan, da shvatim da mi prijaju duge šetnje ulicama i da shvatim koliko mi je tek sad žao što mnoge reči nisam izgovorila, mnoge misli i osećanja nisam izbacila iz sebe, sa tim ne mogu da se pomirim.
I dalje mi je pisanje svega onoga što sam ćutala jedini spas. Sestra me je skoro nasmejala sa idejom da ja moram da napišem knjigu i objavim pesme koje sam pisala a koje su posvećene tom mom delu života, naravno, ona će finansirati :), ma da!
P.S.Bojim se samo kako ću pobeći od susreta s njim u gradu koji jako volim . Par puta sam izbegla, neznam da li ću uspeti svaki sledeći put. No, nekako ću se spremiti.
P.P.S. Slađo, nemoj da me kritikuješ što slabo posećujem naš blog, ovaj jednostavno ne mogu da zaobiđem :) ! Ali napisaću nešto i na onom blogu :) !
