mj...
"Spletkarim sa sopstvenom dušom"
Nakon očajničkog trganja i bega od sopstvenih emocija, pokušaja potiskivanja praznine u meni, trudim se, ali .... Prvi put sam osetila gubitak moći, gubitak snage a ujedno nesnosnu želju da se trgnem i uspravim, baš kao i prava lavica. Tako su me uvek i doživljavali i vremenom su mi zbog te moje vizuelne jačine i moći nametnuli nešto u meni što u stvari nisam.
Tvrde da sam izuzetno jaka, a samo se lažno osmehujem i glumim jer nisam želela da izneverim njihova iščekivanja i iluzije o meni. Prijali su mi komentari da sam veliki borac, hrabra, ali, da li sam? Vredi li ta gluma, taj lažni osmeh? Koga sam to nasmejala, kome je prijao moj osmeh, lepa reč? A ja, gde sam u celoj priči? Ne želim da delim savete i budem uvek tu, jer mi je potrebno moje vreme, moja samoća i samo ja.
Tuga i seta i svaki komadić mojih emocija me guše, ali ne želim da ih delim. Zbog toga želim da svaki moj osećaj pretočim u reči, napišem pismo koje neću poslati ili post koji neću objaviti, biće mi lakše, makar na tren. I jeste, ovog trena, da.
Kažu mi da nikad lepše nisam izgledala, da sva blistam i svakog zanima razlog tog mog sjaja, a kada bi samo na trenutak zavirili u moj svet, znali bi baš sve!
Pitaju me, jesam li zaljubljena? Kažu mi da tako izgledaju samo sretne i zaljubljene cure, a neznaju, nemaju pojma koji je razlog tog mog sjaja. I eto, to je ta laž koju su želeli i navikli da dobijaju od mene, a nemaju pojma da ih lažem.
Na trenutak mi to da trunku osmeha, samopouzdanja. Dobiju taj lažni osmeh koji su navikli, izmame mi rumene obraze od stida, ali ja i dalje ostanem u mislima sama, i dalje mi poteku suze i dalje se setim svega, ali baš svega i pitam se vrlo često hoće li ikada nestati taj osećaj i ta tuga.
Prazna sam u duši, a puna u srcu, no i dalje me ne popušta patnja zbog nečeg, nekog vremena, nekog prošlog doba. I sada mi trebaju mojih 15 godina i ono vreme kada znam da će sve proći.
I dalje nosim teret na duši, na srcu, zbog mojih ćutanja. Opet spas nalazim u rečima, pismima i pisanju.
Često mi se javi nesnosna želja da zaboravim jedan deo , a zašto lažem samu sebe, ne želim! Krijem se, bežim , pokušavam da pobegnem od stvari i sećanja, ali jedva čekam da ostanem sama i da zatvorim oči i prisetim se svega što sam često želela da zaboravim. Spletkarim i dalje.
Ta pitanja, ta moja ćutanja će me proganjati. Ako, sad ćuti, slušaj tužne pesme, pusti koju suzu, namaži lice skupom šminkom da ti se ne bi razlila od toliko suza, lažno se osmehuj a taj teret nosi sa sobom kao žig tvoje nemosti.
Mimi
