mj...
"Oprosti mi, ali zaista mi je teško reći ti oprosti"!
Život se zasniva na beskrajnim količinama uvreda i praštanja. Ako pogledamo oko sebe, naše okruženje, društvo koje nam je postalo svakodnevnica, roditelje, prijatelje, nama blisku osobu, svima je zajednička jedna stvar...svako je svakog nekad uvredio, na surov ili manje surov način. Rečima ili delima, sve je u istom košu i posle svake uvrede ostaje nam gorčina, tuga što smo nekog nama dragog povredili, ili pak, što smo bili povređeni.
Deluje kao mehanizam koji je nastao kao potres ličnih nezadovoljstava, a uvredićemo se veoma brzo, veoma lako jer su naša ne zadovoljstva i taštine prilično velike.
Uvrediće nas prijatelj koji nam nije došao na rođendansku zabavu, roditelji koji su kritikovali kada nam je bio dan "d", uvrediće nas partner jer nam nije prišao sa onolikom pažnjom koju smo mi u tom trenutku želeli,..itd, itd. Sve u svemu, vređaćeme i vređaću sve oko mene jer ću misliti da je sve oko mene blesavo i neću pružati lepu reč ukoliko mi se ne uzvrati istom.
Teško se nosimo sa uvredama, i u tim situacijama, mi povređeni delujemo kao mnogo bolje i humanije osobe od onog ko nas je povredio, iako nikad u tim trenucima ne razmišljamo trezveno i nikad situaciju ne sagledamo do kraja i ne sagledamo razloge zbog kojih smo nekog povredili ili bili povređeni. I kad bi nam osoba koja nas je povredila rekla da smo mi krivi zbog izazvane uvrede , još bismo se i uvredili :)!
Posle "nesporazuma" koji sam imala sa najboljom prijateljicom, i zbog niza uvreda koje smo uputili jedna drugoj, nastalo je zatišije, ali zatišije u smislu da smo jedna drugu izgubile.Tih 7,8 meseci izbegavanja i ignorisanja da ona i dalje postoji i da je naše prijateljstvo i dalje prisutno je zaista meni bila jedna dobra životna lekcija.
Izbegavala sam svaki moguć pokušaj da je nazovem i da popričam s njom, a o tome da joj kažem "oprosti", nije bilo ni pomena.
To "oprosti" zaista je kao neki gorak lek, znamo da će nam od njega biti bolje , ali nam je teško da ga progutamo.
Odbojnost koju smo stekli prema tom činu izvinjenja je verovatno potekla još iz detinjstva kada su nas roditelji primoravali da se izvinemo za nešto što nismo smatrali našom greškom.
U ljubavi, "oprosti" poprima sasvim drugu dimenziju ali ni malo ne odskakajući od ostalih životnih trenutaka kada je neophodno to izgovoriti. Ako je jedna od važnijih reči "zajedno", zar da nas jedna reč liši te slobode uživanja u zajednici i ljubavi.
Na žalost, većina nas smatra da je to čin u kome si svi osećamo "poniženo", podcenjivajući sami sebe.
Ukoliko ne želimo postati ubice ljubavi, moramo naučiti praštati. Prvo sebi, pa drugima!
Sada, na to gledam sasvim drugačije. To "oprosti" je dokaz našeg poštovanja prema toj osobi, dokaz naših osećanja i ta poniznost se vremenom i godinama izgubi kada shvatimo koliko nam je malo trebalo da zbog tog "oprosti" izgubimo prijatelja, ljubav. Svaki put sve lakše i lakše izgovorim bez i jednog osećaja poniznosti.
Porodica, je li to zaista naš iskren oslonac u životu?
Vrlo često sam nailazila na komentare poznatih i manje poznatih lica da im je porodica jedini pravi oslonac u životu. Pokretač i saputnik na svim dobrim i lošim putevima koje je život diktirao. Ok, ima istine, i ona važi sve do onog trenutka dokle sami ne izgradimo svoju ličnost koja je opet pa potekla iz porodičnog okruženja.
Što sam bivala zrelija, sumnjala sam u tačnost toga što govore, što iz nekog svog ličnog iskustva, tako i iz tuđih životnih priča. Sve mi je to delovalo kao dobra maska i beg od realnosti koja je surova, ali koju su želeli da sakriju.
Danas sam čula tužnu priču koja me je navela da pomislim o tome, koja je žrtva roditelja prema deci i obrnuto? Šta je ono što oni očekuju od nas, šta je ono što mi njima moramo da pružimo? Jesmo li u obavezi, je li nam moranje da živimo njihovim životima samo da bi se oni osećali više vrednijim u našim očima iako je to protiv naših načela i lične satisfakcije. Je li to sebičnost, kukavičluk, beg od prošlosti, trenutni životni status ili nešto sasvim drugo?
Drugarica moje poznanice je godinama živela u Beogradu, studirala i na fakultetu upoznala dečka s kojim je bila u vezi godinama. Živeli su zajedno, shvatili da se vole i da je to to.
Postojao je jedan "problem". Ona je Srpkinja koja je za vreme rata došla u Srbiju , a on je Hrvat.Njihovi roditelji nikada nisu podržavali njihov izbor partnera, nisu želeli komentarisanje na tu temu i predpostavljam, nisu želeli ni planove o njihovoj zajedničkoj budućnosti.
Mimo svih tih prepreka koje su ih pratile, ostali su dosledni svojim željama i stavovima i potrebi da budu zajedno.
Ovih dana će se venčati, ali bez prisustva roditelja jer su ih se roditelji odrekli.Ni jedna ni druga strana ne podržava odluku svog deteta i bukvalno, ne žele više bilo kakav kontakt s njima.
Svoje venčanje će obaviti bez porodice, bez jedinog oslonca u životu
Često, ono što nam je porodica "nametnula" je produkt i pokušaj da od nas naprave i stvore sve ono što su oni želeli, a nisu postigli, ili pak misle da je to ono što je najispravnije za nas iako se u tom nametnutom vrtlogu često osećamo kao davljenici.
Mimo naših želja, postajemo klonovi spostvenih roditelja, i kada kasnije shvatimo šta smo, nalazimo se u još većem raskoraku s vremenom i još većim razočarenjem , jer pokušaj da ispravimo grešku naših roditelja i postanemo ono što u stvari želimo da budemo i što u stvari jesmo, često biva praćeno krahovima i nizom problema.
Pa zato se i postavlja pitanje, da li je porodica zaista naš iskren oslonac u životu?
SEX POSLE 30-e!!!
...sex posle 30-e!!?
..da, ja sam se samo nasmejala!
Znam da sam nakon toga u razgovorima s prijateljicama ismejavala svoju sestru i njen komentar da se pravi sex i draž sexa oseti posle tih godina.Dakle, po njenoj priči meni je trebalo još cela decenija da bi skontala o čemu je ona to pričala.
Ubrzo nakon toga, ja sam postala mama, ali i dalje nisam znala šta je u pitanju, jer, ja sam postala mama, dakle ..mama je imala sex, njoj je to delovalo kao sasvim ok , ja sam bila velika cura koja se sexala i to je to.Razmena iskustava sa frendicama i delovalo mi je da skoro svaka ima to isto 
!
Međutim..vreme, iskustvo (kada kažem iskustvo, ne mislim samo na sexualno iskustvo, to mi deluje suviše prosto, već na životno iskustvo koje povlači sa sobom i ispitivanje samog sebe, upoznavanje nekih skrivenih delova , što tela tako i duše) je učinilo da ipak shvatim da je sestra bila u pravu.
Ja kao cura (tako se i osećam još uvek) :), mogu da kažem, bez preterivanja, da nas je ipak većina bila u zabludi da znamo šta je sex i da smo doživele vrhunac , možda s prvim, drugim ili trećim..ili sa onim za koga smo mislili da je baš onaj pravi.
Ja ne spadam u tu grupu, ovo su bili česti komentari mojih prijateljica, da im je svaki pravi, da ih svaki zadovoljava, da je svakom "atribut" na mestu itd..itd..
Nikad nisam znala da glumim orgazam, da se pravim da mi godi, da je on tako dobar ljubavnik da ga ne bi menjala i sl.A zašto to, lažno je , a i tipovi će tako živeti u zabludi da su dobri u krevetu, a npr. nisu.
Prošla je decenija i jače od kad sam imala razgovor sa sestrom, u međuvremenu sam postala i mama, napunila 30-u, 31....32.....
33....i..imala sam SEX, ja sam imala pre nekoliko dana pravi, dobar sex..
"Bravo, majko, ćerko, sestro, sad si velika cura", velim sebi!:)
Neću toliko da pričam o njemu jer već samo po sebi govori dosta 
!
Doživela sam prvi pravi iskreni orgazam u 33. godini.., i to više puta!!!I dalje ne mogu da dođem sebi da se, je li, to desilo meni!!!Pa ja sijam, blistam, oči mi cakle, osmeh mi se ne skida s lica..i ponašam se kao prava tinejđerka!
Naravno, posle tog događaja, to sam morala proslaviti s curam i moje "sexulano iskustvo" pretočiti u pravu erotsku priču nabijenom toliko emocija da su ostale zatečene, željno iščekivajući šta ću sledeće novo iskusiti:)..
Elem..ma kako tužno zvučalo zbog zakasnelog orgazma, ipak mi nije žao što ga nisam doživela ranije jer mi je ipak falila ta meni bitna prava osoba koja je velikim delom zaslužna za to, ako ne i najvećim!
Njemu...pusa 
!
