od grija do kajanja
15.09.2009., utorak
you don't mean nothing at all to me
|
- "Ćao. Nemoj da mi se šunjaš tu iza leđa." - "Ćao. Volim da se šunjam. Može sutra?" - "Može, u 16h. Ej, farbala sam ti komšinicu. Sad je smeđa. Baš joj lepo stoji. Ako si nešto hteo, mogao si. Sad je kasno. Imao si vremena 4 meseca." - "Aha. Sad su meni jasne neke stvari. Više nije plavuša. Dolazi joj dečko?" - "Da. Danas." Puna glava misli. Lete ko svetlost.. Još malo brže i proći će kroz crnu rupu i saviti i vreme i prostor, najviše prostor... Prošlo je leto.. Vraća se na staro... priprema... da bude lepa nekom drugom... Sreo sam je juče.. Bežala je i telom i dušom, kao da sam đavo. "Da me imaš, ne bi me hteo. Lepo ti je baš zato što me nemaš.". Da verujem u to? I druga godina ode.. Čudno se osećam. Mix ljutnje, povređenosti, ponosa, tuge... Ljubavi kao da nema nigde ili je sve to zajedno deo te iste? Zašto nisam kao ostali pa da pišem o politici? Zašto me baš frizerka startovala s tom pričom? Odakle njoj da mi baš sve to kaže danas i to dok ima mušteriju? Da li nešto ona zna? Ima li nešto što ne zna? Hteo sam juče pustiti sms... Da se nasmejem i izvinim što joj je bilo naprijatno, pa sam odustao. Ne vredi. Bi razumela ali ne bi ništa učinila. Sigurne vode su najdublje. Zašto uvek idem glavom kroz život... mada bi neko rekao srcem... ili glupošću. Možda je sve to jedna te ista stvar. I onda opet dođe taj trenutak kad ti nije svejedno. Teško bi bila prejaka reč, a neko je već jednom rekao "ubi me prejaka reč" pa je ne bih baš koristio ovom prilikom. I ostade ta tišina, mučna tišina... |