MOJA AUSTRALIJA

Mr BROWN I JA

Posto neznam o cemu bih pisao;Sjetio sam se prvih dana rada u tvornici.Tamo sam se drusio sa jednim Englezom,zajedno smo isli na svaku pauzu.Iza tvornice je bio parking sav u betonu u kraju je bila jedna pukotina iz koje je rastla trava i divlja dijetelina.Englez je imao obicaj da svaki put kad smo na pauzi u tom dijelicu trave trazi dijetelinu sa 4 lista.Kad bih je pronasao bijo bih sav sretan i smatrao bih da je sretan taj dan.Naravno poceo sam i ja pomalo kradom da mu pomazem.Spocetka nisam imao uspijeha,ali kasnije sam nadosao i veoma cesto pronalazijo dijetelinu sa 4 lista.Obojica smo postali vec ovisni o tome gdije god ima trave mi bismo da trazimo dijeteline.Jos i dan danas kad setam cuceka pronadem po nekoliko dijetelina i donesem ih kuci.Sto se Engleza tice kao sto vec znadete da su hladni i nehumoristicni.To je u potpunosti tocno,oni su vrlo cudan narod,ali tjekom godina rada zajedno naucio sam mnoge stvari od njega ,ali ne na nacin da bih on mene ucio vec da sam ja njega stalno nesto ispitivao.Tako sam naucio puno o njihovom nacinu razmisljanja,kraljevskoj obitelji,salama ,obicajima i sl.Ja sam njegu pricao nase viceve koji su naravno da se upisas,ali posto je on Englez trudio se ne nasmije.Kao i svi drugi Englezi veoma je ponosit,obicno mora biti u pravu i njegovo sve superiornije od drugih.Da bih se druzio s njima moras se uvijek drzati malo ponizno jer to je jedini nacin da ih upoznas i da se druzis s njima.Meni to nije bio problem jer moja znatizelja da ih upoznam je bila jaca.Trudio sam se takoder i da on nas dobro upozna pa da sam moze da zakljuci u cemu je razlika izmedu njih i nas.Recimo on nikad nije imao svoju kucu u Engleskoj vec oni mahom zive po stanovima ili tako nesto slicno.Kupio je ovdije kucu (drvenu)i to u jeftinom predgradu jer naravno za skuplje nije imao mogucnost.Imao je zenu i dve kcerke koje naravno visoko rasne Engleskinje nisu htijele da zive u tom predgradu te su iznajmili u skupljem blizu mora.Njih sve tri su isle u Englesku na holiday po nekoliko puta,a on naravno nikad niti ce uopste ikad ici.Za njih mora biti,a za njega nije vazno.Tako radeci u tvornici dosta me ispitivao kako se kod nas radil i kako je to izgledalo.Kad sam mu rekao da smo imali radijatore u tvornicama,kuhinju i biras sta ces rucati(a ne kao ovdije rucamo u autu na parkingu).Ovdije smo radili na starim masinama koje su mozda pravile municiju jos za D day (Normandiju),a oni se jos ponose pred nama kako su to dobre masine automatizirane.Ja kad mu kazem da kad sam se prvi put zaposlio da je za mene otpakovana nova busilica iz sanduka,on nije mogao da vijeruje.Posto se ovdije prave kuce sa konstrukcijom od drveta (mahom mekog drveta)ja mu kazem da smo mi u Hrvatskoj za boljim drvetom lozili vatru i grijali se.Iz dana u dan i iz godine u godinu radeci zajedno i druzeci razbio sam mu sve mitove o njihovoj superiornosti nad nama.Naravno njegova ponositost je ostala netaknuta,ali iznutra mislim da se suocio sa istinom koliko smo mi ipak bolje i kvalitetnije zivjeli od njih.Kupio je auto za $3000 i tako je bio superioran,ali kratko.Nakon par mijeseci mi smo kupili za $11000,usput smo otplatili nasu prvu kucu,a on nije mozda jos ni dana.Eto toliko za danas jer ponestalo mi inspiracije,a osijecam obavezu da objavim.Izkren pozdrav.