Ma vie est mon entreprise

....jedna ružna riječ dobro te opisuje,ali boljet' će te kao mene - ma to ti potpisujem....

Ne znam šta više boli.
Jedno što znam sada je da boli.
Prejako.
I da ne mogu zaustaviti suze.
Pokušavam se smiriti zbog bebe,ali ne mogu.
Još mi je gore.
Ja sam odrasla bez oca,ali barem sam znala da me volio,da me nije napustio.
Bože,kako će biti tom djetetu kad čuje da Njega nije briga?

Bio je maloprije na fejsu.
Skužila sam da je pročitao onu poruku što sam napisala kad sam popila one tablete.
Skužila sam da je maknuo (dobro,ne on,nego Mala - nećakinja,jer On to ne zna,ali ju je to tražio,znam)
oznaku sa slike gdje smo on Zlatokosa,On i ja.
Nije se ni javio.
Nije pitao ni za bebu.

Jesam li ja stvarno bila tako glupa i naivna ili je on fakat jako dobro glumio skoro tri godine?
Nakon svega što smo prošli,da mi ovako okrene ledja sad kad mi treba....jel moguće?
Bože,molim te daj da se probudim iz ovog ružnog sna,molim te.
Ne mogu višee


Malo sam se primirila.
Razmišljam dal da Zlatokosi pošaljem poruku,da se odemo malo prošetati.
Iskreno,ne da mi se baš.
Muka mi je,nije jako,ali ipak...
A i bojim se da ću negdje sresti Njega.
A i ne bih htjela da njoj poremetim planove.
Jer imam osjećaj da bi ona sve otkantala zbog mene o.O