Let's talk about health ...

Bez okolišanja i introspektivnih dilema ovaj put, I come to you with a true shocking experience. Nisam mislio pisati o tome, al kako se bliži taj 1.12. ...
Saznao sam da mi je prijatelj Hiv pozitivan. I najbrutalnije od svega, nisam to saznao od njega. Pozitivan je već neko vrijeme, ali ne predugo. I viđao sam ga kad je on bio pozitivan na Hiv a ja negativan na saznanje o istom. Odvrtili su mi se svi filmovi, sve scene, svi naši razgovori, i bacili novo svjetlo na sve. Znam da mu nije lako, i jako je hrabro od njega što se i dalje odnosi prema životu relativno normalno, koliko god to mi izvana vidimo. Ali najtužnije je što mu ne mogu nikako pomoći. Čak ni razgovarati o tome s njim. I zapravo sam se dvoumio dal li da mu kažem da znam. Ne znam što bi on želio. Ne znam dal mi ne želi reći jer misli da bih ja reagirao loše na tu informaciju ili mi ne želi reći jer ne želi da ja znam. Zapravo je prošlo mjesec dana od kad ja znam da je on pozitivan. I još mu nisam rekao ništa. Trebalo mi je vremena da to procesiram. Znam da Hiv + stanje ne znači da će umrijeti sutra, ali mu daje rok trajanja na život. I jako je teško pomiriti se s tim da umireš. Možda jako polako, ali jako sigurno. Svi mi umireno. Eventually. Ali ima nešto zastrašujuće u tome kad si suočen s takvom činjenicom. Odlučio sam da ću mu reći. Riskirat ću to da zabadam nos gdje mu nije mjesto (što je možda njegova perspektiva) jer mislim da je bolje da zna da ima nekoga na kog može računati i tko ga neće gledati drugačije, barem ne s gađenjem.

Ne želim, odbijam si postaviti pitanje: What if? Ne želim biti u njegovim cipelama. Ne želim ni razmišljati o tome. Znam da je najbolje što mogu napravit sad je biti i dalje prijatelj, kakav sam bio i dosad. S ekstra etiketom: If you need anything.
I stvari neće biti iste. Koliko god to ja htio, gledati ću ga drugačije. Iskreno, žao mi ga je. I to je osjećaj kojeg se neću tako lako riješiti. Makar ja ne znam kako se on osjeća zbog svega toga, žao mi ga je. And I can't help but wonder: Does his sun rises in a different color?
Sve njegove mane odjednom nisu više bitne. Znam da takvo razmišljanje nije ispravo, ali ne mogu si pomoći. Jer mislim da su to olakotne okolnosti koje se ne mogu samo tako zanemariti.

PS.
Nisam mislio pisati o tome. Dovoljno mi je bilo mučno kad sam to saznao. Ali jedan blogeraš me svojim postom podsjetio na to, pa sam ipak napisao nešto.

Marquise