If You Pour Salt On A Snail, A Lot Of Scientific Stuff Happens

Na moju veliku zalost, Kolumbijanci iz Medellina nisu imali domace proizvode sa sobom i argentinski carinici su ih pustili dalje.
Zalostila sam se jer sam se vec zamisljala kako sjedam za kompjuter i na blogu opisujem cocaine raid, al ne, oni nisu imali nista sa sobom.

Ipak...

Par sati kasnije, autobus su zaustavili argentinski federalni policajci. Sa sobom su imali pse njuskace i listu putnika s nacionalnostima.
"Oho, ipak imamo kokain.", pomislila sam veselo te neposredno iza: "Nadam se da ga nisu stavili u moju torbu."
Namrgodjeni policajac je uso s cuckom koji je poceo njuskat. Zaustavio se kraj moje noge i zesce posnifao. Mislila sam da se nisam dobro oprala od derneka s Brusom u motelu ili nesto, al onda je pas ipak nastavio dalje.
Potom su posolidzali putnicke torbe, a psi su snifali i snifali.
Nista nisu nasli.

Kroz prozor sam vidila ostale autobuse koji su s nama bili na granici kako veselo prolaze putem. Niko ih nije zaustavljao, a najmanje federalni policajci s psima njuskacima.
Nakon sto sam ustvrdila da Kolumbijci ipak nisu internacionalni trgovci kokainom, bilo mi ih je malo zao. Znala sam da smo cijelu predstavu s policijom imali zbog njih, a oni su bili mali, draguljasti i pristojni. Stalno su govorili:"Si Seńor" i "Por Favor."
Vidilo se da ih je mater dobro odgojila.

Nastavili smo dalje.
Neki mungos iz Gringolandije koji mi je bio suputnik u busu se presvukao i podabuko u zuto-zelenu majicu na kojoj je pisalo "BRASIL". Jos je pisalo: "Rio De Janeiro".
"Iju, brale, sto ce te Argentinci toplo docekat u toj majici. U najmanju ruku ce te oderat novcano. U najgoru...ne znam.", mislila sam.

Pala je noc i stali smo vecerat i protegnut noge.
Brazilke sa svilenim jastucima su otisle oprat sebe pa i kosu. Ja sam otisla jest. "First things first.", mislila sam.
Argentinci su nam dali jest kravetine i rize, pa i nekih slatkisa. Za dobrodoslicu u Argentinu dali su nam svakom i po 250 deka caja Yerba Mate po kojem je Argentina poznata. "Darezljiv neki narod.", mislila sam: "Iako ne znam di cu sad s ovom kutijetinom jer mi je torba puna."
U to su se i Brazilke vratile. Mirisale su, a na sebi su imale extravagantne haljine te stikle (i dalje).
Ja sam smrdila, a ni gace presvukla nisam. Oprala sam zube, doduse. Pa i dezodorans provukla kroz pazuh.

Nakon jos jedne noci u busu, autobusom su se prolomili zvuci Latino-krscanskih pjesama. Zena iza mene je momentalno pocela pjevat. Vidila sam odma da su Argentinci pravi katolici, a ne ko Brazilci koji su u svoj katolicizam pomijesali sve i svasta.
Osim religioznih pjesama, za dobro jutro su nam servirali i dorucak koji se opet sastojao od dulce do leche na sto nacina i prezasecerene kave.
Bili smo u predgradju BUenos Airesa.
Narod je isao na posao, a djeca u skolu.
Primjetila sam da u Juznoj Americi klinci imaju osebujne uniforme za skolu. U Brazilu se uniforma sastoji od donjeg dijela trenirke te bijele majice. U Argentini su, pak, svi klinci izgledali ko znanstvenici.
Svi do jednog su bili obuceni u bijele lab mantile i licili na Dr Jekylla.
Vidila sam i to da su im torbe bile teske. "Tja...pa nisu mikroskopi, skalpeli i ine znanstvene alatke lake.", mislila sam.

Nedugo zatim bus se uguzio na peron, a ja sam nogom stupila na tlo Buenos Airesa.
Bila sam prasnjava i krmeljava.
"Dobro jutro, Argentina", promrljala sam u sebi i uputila se prema taxiju.