…

Selfish love, why do I do these things?
I break you down, just to get my way
Selfish love, darlin', you do it, too
You tell me lies and I bend the truth
…

Otprilike tako nekako.
Otprilike tako život piše priče, melje, gazi, nosi sve pred sobom.
A možda i nije život glavni krivac, možda smo mi…
…

„Di ćemo “ – pitam zgodnu plavušu u srednjim 30-im koja se taman uvukla na stražnje sjedalo i donijela u prostor miris skupocjenog parfema, Chanel Cristalle, rekao bih onako na prvu.
I žegu.
Noćnu, vlažnu, ljepljivu.
Dva mjeseca nije pala kap kiše.
Oke, ljeto je, ali sjećam se, nekada bilo onih ljetnjih neverina, kada bi se nebo zatvorilo učas a kiša okrenula u sekundi, ona topla, ljetna kiša krupnih kapi, a mi bi trčali po asfaltu, namjerno tražeći lokve, velike, što veće to bolje, mokri do kože, sretni, lica punih osmjeha.
Najljepše je biti dijete.
Nažalost, kasno to shvatimo.
...

“Vozi u Centar” - pukla me kontinentalnim naglaskom iz metropole.
Obožavam taj naglasak kod žena, nekako je puten, čulan, pun senzualnosti rekao bih.
“Yes mem…” - rekoh šaltajući prvu-drugu.
…

Imam pet banki i taksi vozim ima već neko vrime, ofkors, kad se vratim s broda.
Ubije se neka kinta a i dosadno mi je doma brate mili; usput dok vozim, često sam neka vrsta psihijatra za volanom, slušam priče, ljudske probleme a i ljudima je valjda lakše kad se ispušu, otvore nekome pa makar i potpunom strancu.
A volim i noć. Nekako se lakše živi noću, čini mi se.
Noć daje neku čudnu slobodu; nije da nema gužve, prometa ali šušur je nekako drugačiji.
I ljudi su posebniji, pogotovo noćne ptice.
Često, kao da bježe od nekoga, nečega, kao i ja u stvari.
Fakat je da u biti ne možeš pobjeći od ničega.
Odgoditi da, pobjeći ne.
...

Plavuša je tipkala na mob. Normalno, bacim oko tu i tamo na mušterije šta rade.
Svega tu ima, svakakvih priča, od konferencijskih razgovora, šmrkanja kokaina pa sve do žive pornografije. Mislim, sve je oke dok ne moram ekstra čistiti zadnje siceve, pa svi smo mi ljudi, šta ne?
Nije više tipkala, spremila je mob a izraz lica joj je bio nekako kiseo, ono kao kad otvaraš kutiju s rođendanskim poklonom i onda ustanoviš da je prazna a u stvarnost te vrati smijeh ekipe koja se valja po podu oduševljena što je zajeb uspio stoposto.

“Si oženjen” - pitala me je onako iznenada, pitanjem koje je trenutno razbilo ležernu atmosferu u taksiju.
“Bio sam” - rekoh.
“Više nisam”.
Malo joj se vratila boja u lice.
“Da, vidim da ne nosiš prsten, mada to ne znači ništa”.
“Pa nisam ga nikada ni nosio na prstu” - rekoh vadeći srebrni lanac sa par privjesaka i verom na njemu. Dupin, Rep od kita s Maldiva, Zmaj s Tajlanda, Prsten i Sidro, zadnji koji mi je poklonila.
“Što se dogodilo” - prebacila je nogu preko noge i popravila kratku haljinu u maniru prave dame.
Iruda ti, kakve vrhunske noge, pomislih.
“Što se dogodilo? Ništa, Život.”
Nasmijala se. Onako, stidljivo. I počela….
…

“Udana sam, recimo to tako, imamo dijete. Imam i vlastitu firmu, zarađujem vrhunski.
Posao koji obožavam raditi, putovanja, sve ono što ide uz to.
Uspijevam balansirati između posla i obaveza doma, kad sam na putu kćer ostavim starcima, sretna sam što ih imam i što su još u stanju uskočiti, ak me razmeš kaj ti želim reć.
Rekao bi čovjek all in one, ful paket, sve ono što možeš poželjeti u životu.
Ali nisam sretna. Muž me ostavio, posesivna seljačina konzervativnih pogleda na svijet.”

“Kako to mislite posesivna seljačina” - upitah, mada sam otprilike znao odgovor.
Nagela se naprijed dotičući mi rame.
“Zovem se Jasna - reče onim svojim naglaskom iz metropole. Možemo na Ti.”
Izgleda da se zahuktava, pomislih.
“Max, za prijatelje” - rekoh.

“Sve je bilo dobro dok nisam počela zarađivati više od njega.
To mu je smetalo toliko da je tražio od mene da promijenim posao gdje bi bila slabije plaćena.
Nisam smjela obući ništa što bi po njegovom bilo izazovno, recimo tako. U društvu bi koristio svaku prilku da me omalovažava.
Moje mišljenje mu uopće nije bilo važno, praktično život je gradio s mamom i prijateljima. Svaki dan je bio noćna mora. Više nisam mogla ostati u takvom braku. ”

“Čekaj malo - prekinuo sam je. Moran te pitat, pa u šta si gledala kad si se udavala?”
“Da, to se pitam i ja. U šta sam potrošila puste godine…”

Sjetio sam se Mlađe i Danči. Slična priča. Jebote, koji je kurac ljudima, pomislih.
Ne ulaziš u tako ozbiljnu vezu s figom u džepu. Na koncu, ko ikome daje pravo da gazi čovjeka u tebi?
I mislim se, jedna je Papinna…
…
Ja na mašklinu, ona na lopati.
Je, prije koji dan sam s Jablanom riješia bušotinu i sad triba iskopat šahtu.
Gledam je, bože lijepa je kao i prije trideset godina.
I dok se muči s onom lopatom, dok joj znoj kapa s čela, prilazin joj , brišen palcem te kapljice znoja i dajem joj čašu vode. I poljubac.
E moj prika, ko može platiti taj osmijeh, osmijeh moje Papinne …
…

“Stižemo, rekoh. Oš negdi posebno da te ostavin ili….”
Dala mi je adresu.
Lijepa je, pomislih. Ne samo da je lijepa nego i ima ono nešto što čovjeka ne može ostaviti ravnodušnim.
Ima karakter, a to je danas rijetkost. Imati takvu ženu, vjerujem da bi bilo ravno izvlačenju jack pota.
Ali takav je svemir, valjda.
Trebaju se posložiti sve kockice mozaika da bi se dobila vrhunska slika, vrhunski umjetnički uradak, ali moraju se uklopiti na točno određena mjesta; svaka kockica mora imati svoju adresu.
Bez toga slika nema vrijednost i običan je kič.

“Koliko sam dužna?” - pitala je.
“Kuća časti” - rekoh.
Zavrtila je glavom.
“Many thanks” - reče.
Dok je izlazila dotakla me je pružajući mi vizitku.
Pomislih, šta ljudi još furaju taj komadić kartona.
“Čuj, ak si za čašicu razgovora ili tak nekaj, navrati…” - rekla je, a noćna žega je navrla u auto.

Gledao sam je dok sam spuštao prozor, i mislim se, koja prekrasna žena….
Njeni prsti na mom obrazu, obrazu stare olupine i probušenog broda, a na na radiju AL Green I How Can You Mend A Broken Heart….
…

Ubacio sam u prvu-drugu i lagano dodao gas…