13.11.2006., ponedjeljak
Od prokaženog do uvaženog
Radovanovo radovanje  Radovan Hiršl Iskaz bivšeg heroinskog zavisnika Radovana Hiršla koji je uspeo da prekine i preživi. – Čari Kandahara, Kabula, Kalkute, šta vidi zatvorenik u Ce-Zeu ili Zabeli... Beograd od kraja šezdesetih do početka osamdesetih prošlog veka, skriven od očiju „normalnog sveta”, s likovima kao što su Caka, Krdža, Puška, Tofija, poznat je samo onima koji su se „muvali” po gradu tamo gde su vršljali dileri, džankoze, duvači, šaneri, rednjare, fukse, robijaši, murija... Radovan Hiršl, slikar, proživeo je sve to i odlučio da napiše knjigu. Čistim žargonom. Kada neko u šezdesetoj godini napiše i objavi takve pojedinosti iz sopstvenog i života pripadnika svoje generacije, za to je mora da je imao valjanog razloga. Slikar koji od 1986. godine živi i radi u Švajcarskoj, dobro je poznata „gradska faca”. Od Akademije do SKC-a i „Krsta”. Čuvena je i njegova najduža kosa u gradu, griva, godinama šetana od Beograda do Dalekog istoka. „Žvaka za ludaka” je zabeležen iskaz retkog, bivšeg heroinskog zavisnika koji je uspeo da prekine i preživi. Stručnjaci kažu da to na svetu uspeva samo u 0,7 slučajeva. „Žvaka za ludaka” doslovno znači priča za neupućenog. Ludak ne razume žvaku (priču), a „loži se na nju”, privlači ga. Šta kaže o Beogradu danas: „Posle svih ovih godina promena ja mogu i po Beogradu da se šetam danima, mesecima i da nikog poznatog ne sretnem. Poslednji put sam lutajući tako, tokom tri nedelje boravka u Beogradu, sreo samo Pileta, kod Kalenićeve pijace. Strava koliko je ljudi nestalo, gomila je bacila kašiku, malo rat, malo overdouz, gomila je emigrirala zbog mobilizacije, a neki nov, nama nepoznat svet je popunio nastale rupe i kao da se nikad ništa nije desilo”. To je u knjizi, a i ovako. U stvari, sve u knjizi je i ovako... Stvarnost i mašta se mešaju, između su slike ili reči, da ne bude zamagljeno napisao je istinu. Jedan od njih Posle decenija slikanja i vajanja, ovo je uradio „iz taka”. Odvajao prijateljima žvaku, oni rekli: „Napiši”, on napisao i „Prosveta” objavila. Od „žurki” preko „padanja”, „navlake”, „skidanja” i beskrajnog „tripa” po kugli zemaljskoj, gde su carovali hipici i hindu kultura. „Vrata percepcije” Oldousa Hakslija i romani Karlosa Kastanede „primili” su se u to vreme kod dela beogradske mladeži, zadojene Titovim socijalizmom. Radovan je bio jedan od njih. Kako su njegovu ispovest shvatili današnji čitaoci, naročito oni mlađi, kojima prete razne opasnosti. Pisac kaže: „Za jednog je ’suviše hevi, teška, dođe mu da povraća...’, drugi je pročitao iz jednog ili dva cuga, treći je zaplakao”. Radovan je pisao iz inata, onako iz prve, bez driblanja i zanovetanja, pa ko hoće, neka čita: kako se „gudra” prevozila vozom iz Istanbula, kakve su čari Kandahara, Kabula, Kalkute, šta sve vidi zatvorenik u Ce-Zeu ili Zabeli... O Beogradu sedamdesetih: „Murija je čistila grad i poslednjih par godina popadalo je više ekipa, pubovi su tukli bolje poene kad su ljude pakovali u grupe. Nije bilo teško iskonstruisati organizaciju, zaveru... Inače, preko publiciteta pravljene su ludačke karijere, ono super pub, spasitelj beogradske mladeži, koji je tu istu mladež pakovao u mardelj, uz suze zahvalnih mama što im čupa decu iz sranja, nesvesnih da ih guraju u još veći pakao. Hašišari su izlazili iz mardelja kao pečene džankoze... Preko noći istražne sudije postajale su okružne sudije, neuropsihijatri su postali medijske zvezde... Zarađujući ’ekstra keke’ veštačeći narkomane po Ce-Zeu. Jedna očaravajuća mašina za proizvodnju karijera, moći i represalija dostojna svake inkvizicije”. S kravatom Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, na promociji, kako i dolikuje, Radovan se pojavio u odelu s kravatom. Neki prijatelj mu je prebacio, kao, šta će ti to... Zna Radovan bolje od mnogih da odelo ne čini čoveka, ali pristojnost nalaže da ako te neko već uvažava, red je i ti njega da uvažavaš. Bio je već prokažen, pa dugo radio na sebi da bi bio uvažen, zašto bi to omalovažavao. U knjizi „Žvaka za ludaka”, mrtve likove je nazvao pravim, a žive izmišljenim nadimcima. Glavni lik knjige Manijak zahvaljuje supruzi zvanoj Žena Kentaur rečima: „Hvala što si me dovela u Švicu. Hvala ti na divnoj deci i poverenju da ih sa mnom praviš. Suviše je meni dobro da bih furao neku nostalgiju za prošlim zezanjem. A da mi bude krivo što više nisam mlad, kao žal za mladošću, ja sam to, moju mladost, iživeo do daske i ovo što sada fura kao moj film ne bih menjao ni za koju novu mladost. Takve probleme furaju oni koji nisu iživeli kako treba svoju sopstvenu mladost”. Radovan Hiršl je srećno oženjen Ljiljom i imaju troje velike dece. Svi slušaju svakakvu muziku: od Baha, preko „Helter-Skeltera” do grupe „Ministri”. Formulu kako je uspeo zna samo on (možda i Ljilja), ali svaka formula ima više činilaca. Kroz njih se ukazuje i pomisao da ovaj naš prolazan i normalan svet nije toliko loš. Uostalom, radujući mu se vratio se i Radovan, kao u novu inkarnaciju. ----------------------------------------------------------- Nagrade i izložbe Majka Radovana Hiršla (1946) bila je pijanistkinja, profesor klavira, otac pasionirani ljubitelj umetnosti. U takvom okruženju kao dete je otkrio dela Brojgela, Rembranta, Tuluz Lotreka i Onore Damijera. Završio je Akademiju primenjene umetnosti u Beogradu. Od svih profesora u najlepšem sećanju ostao mu je Miodrag Rogić. I ovaj uvaženi slikar pamti Hiršla: „Napisao knjigu? Baš lepo. Odskakao je od drugih, fini dečko...”. Dobitnik je prve nagrade za skulpturu, na 24. oktobarskom salonu u Beogradu 1983. Dve grafike i jedno ulje na platnu su u posedu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Od 1970. do danas imao je 32 grupne izložbe i 20 samostalnih. Milorad Ćirilović Posted by Jela Miladin |
- 16:09 - Komentari (1) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
________________________
________________________
Idi na vrh strane >>
|
v Dnevnik.hr |
