29.04.2006., subota

Pazi, puž!

Posevio puz Kostunicu. Kostunica ode u policiju da prijavi silovanje. Policajac: "Kako se to desilo"? Kostunica: "Paaaa, neeee znaaaam, sve je bilo brrrzo kao muuunja!" (Filozofski prilog za biografiju srpskog premijera) Neprejebivu ulogu puza kao simbola srpske energicnosti, odlucnosti i kosmicke brzine koliko za sedam dana shvatice svaki debil iz Evropske Unije dovoljno izlapeo jer je pre mesec dana na rec poverovao silovanom Kostunici da ce do prvomajskih praznika uhapsiti i u Hag isporuciti djenerala Ratka Mladica – sto je realno koliko i mogucnost da Srbi, bez viza, pod ovakvom vlascu, putuju u Rumuniju ili Madjarsku, pre 2089. godine. Kostunica – koji bi u Hag pre isporucio svoju suprugu nego Mladica, sto moze razumeti samo onaj tko je video kako izgleda Vojina ruznija polovina – obecanje o uhicenju Mladica polozio je casnu rec, iskreno uveren da nitko ozbiljan ne vodi racuna sta on prica, govori ili se zali, ubedjen da je kupovina vremena jedini nacin da doakamo Hagu koji ce vec jednom da digne ruke od nas i prizna poraz. Kako je ovo tema od koje zavise svi pregovori sa EU, posebno me je erektivno udarilo otkrice ministra za ljudska/manjinska prava Rasima Ljijica da je poslednjih dana u "operativnom smislu doslo do pomaka u potrazi", sto, prevedeno na ruralni hrvatski, znaci da drzava nema pojma gde je Mladic niti je zabole qurac gde je isti. Mlitava i uplasena Evropa kojoj Kostunica nimalo ne smeta sto je nesto sporiji od puza i religiozno dementniji od paramecijuma – odredice novi, jubilarni sto sedamdeseti deadline: ako do 17. avgusta ove ili 18. avgusta iduce godine ne isporucimo Mladica – s nama ce se ozbiljno razgovarati, Evropa je to, nema zajebavanja kad su rokovi u pitanju! Buduci da je Evropsku zajednicu uzeo pod svoje – tko jos dr. Kalasnjikovu osporava da nije legitiman, nije kooperativan ili nije privrzen demokratskim vrednostima – dr. Voja resio je da u svom srpskom zabranu stvari dovede na svoje mesto. Unistenje imperije Bogoljuba Karica od kojeg ni inicijali BK nece ostati na kamenu – uz pomoc mentalno obolelog ministra finansija Mladjana Dinkica po kojem su radjeni likovi iz filma "Let iznad kukavicjeg gnezda", u prvi je lazni mah moglo da izgleda kao tzv. borba protiv korupcije, da se nije ispostavilo kako iza citave price o otimanju mobilne mreze 063 ne stoje licni G17+ ministarski interesi o preuzimanju najprofitabilnije srpske firme... sto se okoncalo razaranjem, unistenjem i preuzimanjem svih Karicevih firmi ciji je rezultat bar hiljadu otpustenih, fina kolateralna steta za tako plemeniti cilj. Ali, da sve nije u parama vec u cistoj mrznji glede svega sto ima BK prefiks – bez obzira kako je Bogoljub Karic politicki mislio – videlo se ovih dana kad je Kostunicina Republicka Radiodifuzna Agencija (RRA) odlucila da posle jedanaest godina oduzme nacionalnu frekvenciju BK Televiziji, ocigledno ne zbog formalnosti ili zakonskih pravila, vec zbog politicke potrebe da se okonca proces ubijanja svega sto podseca na slova B i K. Koliko god imali primedbi na BK TV – koja je Karica i njegovu stranku dizala u nebesa, da ne pominjem njeno koketiranje s patriotskim blokom ili nacionalistickim lobistima – cinjenica je da je ova televizija ne samo prezivela jedanaest godina vec postala deo ovdasnje srpske tv-navike zbog elementarnog profesionalizma u vecini svog, inace nespornog programa. Ukinuti BK televiziju a dozvolu za emitovanje dati televiziji koja se tek osniva i od koje ne znamo sta ocekujemo a da ne znaju sta da ocekuju cak ni oni koji su vlasnici (TV Avala) ili, jos gore, frekvenciju pokloniti TV Kosava kojoj je udarni termin posvecen eksplicitnim erotskim porukama (obdaren Srbin trazi kosovku devojku kojoj bi objasnio zbog cega Kosovo valja da ostane u Srbiji), a tek, najbljutavije, frekvenciju dati americkoj televiziji Fox – koja se iskazala kao desnicarska pesnica najgoreg konzervatizma, uz sve pohvale odusevljenog americkog ambasadora, koji je odlepio sto je Amerika stigla u Srbiju, kazuje da je (jednoglasna) odluka RRA samo jedan od Kostunicinih nacina da Srbiju svede na onaj mentalni nivo koji bi trebalo da nas uveri kako je ovo zemlja u kojoj je sve prilagodjeno njegovom obracunu s puzem. Da nije tako, ne bismo u kulturnom dodatku Politike, cija je urednica Ljiljana Smajlovic, oduvek erotski Kostunicin obozavalac, citali sledecu pesmu – koja bi u nekim prirodnim okolnostima osvanula u "Velikoj Srbiji" ili "Informativnom DSS biltenu" namenjenom nepismenima u cirilicnoj dijaspori; obratite paznju – jos jednom – da se ovo pojavilo u novinama koje se reklamiraju sloganom iz milosevicevskih devedesetih: "Kad kazes novine, mislis Politika", sto, prevedeno na 2006. kaze: "Kad kazes novine, mislis na puza" o cemu govore sledeci dramaticni stihovi: Ako me volis mala, rodi mi bebca Ljubav je put od srca do kreveca Bog nam je dao ljubav da nas mnozi da Srbe jednom slozi i obozi Rodices mi posle drugo, pa trece Srbija bez tvoje dece izumrece Ali ne damo mi majku Srbiju deca ce od ljubavi da je saliju Tvojoj je prabaki deset krasilo krilo Bez toga ni tebe sad ne bi bilo Stog radjaj decu mala, da znaju ko smo Kralj ce nam biti kum kad bude osmo Al” da mi pre toga rodi drugo, pa trece Srbija sa tvojom decom prezivece Jer ne damo mi majku Srbiju. Deca ce od ljubavi da je saliju. (MILAN MLADENOVIC, Kulturni dodatak lista Politika 22. april. 2006.) Ovaj jebacki poziv da se potucamo u nacionalne svrhe – ne zato sto je fucking nesto lepo i zgodno, vec zato sto qurac vadimo u ime Srbije – elementarni je ovdasnji politicki stav koji bi valjalo da nas ubedi da je erotska situacija ovde toliko strasna da cak i Politika u vlasnistvu aseksualne Smajlovicke – koju bi samo imao Kostunica da mu ne smeta onaj puz – preporucuje da se razmnozavamo u nacionalne svrhe; sto vise dece – vise vojnika; vise vojnika – vise zrtava u buducem ratu na Kosovu; a setimo se Republike Srpske Krajine – pojebi nesto tonight da mi "rodis bebca" koji gramaticki izgleda kao tipicni srpski kreten, mesavina puzastog Kostunice i puzaste Smajlovicke, tek da Hrvatima pokazemo kako izgleda "kulturni dodatak" u praksi. Ovo je Srbija? Naravno. Zar vam puz nije sve objasnio! PS: U noci izmedju utorka i srede, stotinak policajaca upali su u BK televiziju, prekinuli program i iskljucili predajnike. Ovakva hrabra intervencija Kostunicine policije - nezapamcena cak i za standarde Slobodana Milosevica - objasnjava se "postovanjem zakona" sto je eufemizam za politicku odluku da Vlada otme/unisti sve sto ima ikakve veze s Bogoljubom Karicem. Toliko o slobodi medija u Srbiji! Posebno je bizarna cinjenica da je sad ugasena BK TV ekskluzivni vlasnik prenosa Svetskog nogometnog prvenstva u Nemackoj: sasvim je moguce da ce Srbija - jer su tako odlucili Kostunica i Dinkic kojima sport odavno ide na nerve - biti jedina zemlja na planeti koja nece prenositi utakmice SP! Pa posle recite da Srbija nije svetsko cudo!

- 19:57 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

22.04.2006., subota

Samoubojstvo jedne mladosti

Intervju: Sonja Savić 20. April 06. U 80-ima ona je bila mlada, lijepa i vrlo nadarena. Pred glumicom Sonjom Savic bila je buducnost kazalista i filma, kako su oni vec izgledali u tadasnjoj drzavi a njezin profesor stalno je govorio da samo Bog moze sacuvati tako pametnu glumicu... Kako su u socijalizmu nebesa bila ukinuta Sonja Savic, koja se pojavljivala u gomili filmova i nestajala u anonimnost rubnih kazalisnih skupina, krenula je s prijateljima putem nove osjecajnosti off-scene... Za mainstream i prosjecne gledaoce bila je to skupina besprizornih koja je znacila propast, ali danas, bez nagrada, priznanja i stalnih prihoda, Sonja Savic vjeruje da je za nju avangardna umjetnicka scena bio jedini put vrijedan zivljenja. - Godine kada ste odrastali zovete "nesretne osamdesete". - Od pocetka sveta je tako da dok god stvarnost oko sebe ne ugledas kao apokalipsu nisi odrastao. Mozda je generacija 80-ih prevremeno odrasla. To je cudna generacija koja je mladost dozivela na sasvim drugi nacin nego generacija pre i posle nje; zahvaljujuci inter rail putovanjima u inostranstvo, dobrim komunikacijama medju gradovima na relaciji Ljubljana–Zagreb–Beograd i radu muzickih i pozorisnih vaninstitucionalnih trupa. Mnogih od tih ljudi danas vise nema, ali mi smo se tada, bezeci od stvarnosti i tuge - dobro zabavljali. Uspeh 80-ih u tome je sto je stvorila veselu srednju klasu koja je na trenutak zaboravila na politiku da bi se onda u 90-ima sve srusilo. Rupa u vremenu - Zasto je ta generacija bila nesretna? - Zato sto, objektivno receno, nije imala buducnost i mi smo hteli sami da je stvorimo. Svi smo mi prosli ozbiljne skole, ali niko od nas nije hteo da bude ni lazni ekonomista, ni lazni pravnik, ni lazni politicar – niti lazac uopste. Mi smo hteli da se bavimo nasim stvarnim emocijama i da kroz te kreacije izazovemo neki bunt. Najbolje je da se pogledaju umetnicki radovi iz tog perioda - ako nisu spaljeni – i onda ce se shvatiti zasto smo bili nesrecni. Shvatili smo tezinu lazne drzave. - Stvarnost oko vas dozivljavali ste kao laz? - Apsolutno. Filmski rad Joce Jovanovica "Zdrav i mlad kao ruza", neverovatno moderan film iz ranih sedamdesetih, upravo govori o tom problemu individualca koji je bio zakonom zabranjen. U tom smislu mi smo koristili underground - haustore i zavucene rupe, okupljali smo se po nevaznim mestima dok "ozbiljniji" ljudi iz iste generacije nisu shvatali sta se desava. Naci rupu u mapi vremena i u nju uskociti shvatili smo jos sa 14 godina. Rasli smo sa uverenjem: drzava je izdala pojedinca. Danas kada bi ljude pitali koji je bio slogan evropskog studentskog pokreta krajem sezdesetih, tesko da bi znali da odgovore. E pa posto je drzava izdala pojedinca divno je da se grupa nekih pojedinaca uspela povezati: te mlade ljude mogli ste prepoznati po krombi kaputima i po koraku. Oni kao da su plesali po zemlji i kao da su hodali po vodi. Bili smo potpuno izgubljeni, a nasa inicijacija nije bila spontana vec intuitivna. - Koja su to bila generacijska okupljalista? - U Beogradu je to bila Pivara, jedno vreme SKC, u Zagrebu je postojao Kulusic, u Ljubljani DKC. U Pivari je zapoceo "Laibach" i pozorisna trupa "Sestre Scipion Nasice", a Dragan Zivadinov je kroz beogradsku off-scenu postao ono sto je u Ljubljani danas. U Zagrebu je postojalo Kugla glumiste, u Sloveniji su se rodile prve komune sa Markom Breceljom i slovenackim zen pesnikom Feom Volaricem i demonstracije studenata sa cvecem u nosu. Ideja o Neue Slowenische Kunstu rodila se u jednom stanu blizu Slavije u Beogradu, ali oni su kasnije izgubili moje simpatije jer se pokazalo da njihov stvarni san nije bila umetnicka drzava vec – dezela. Nas san je bio i ostao: iskrenost i cistota. - Kakva je bila estetika kazalisne i glazbene off-scene u 80-ima? - Nas je okupirala estetika koja bi se mogla nazvati "ruzno je lepo": cela generacija se poigravala stripom, multimedijalnim intervencijama, miksovanjem svetla, zvuka i pokreta. U centru te estetike bilo je Kugla glumiste, pa bendovi "Haustor", "Sarlo Akrobata", "Ekatarina Velika"... Kuglina skola je bilo okupljaliste kreativnih ljudi i takvih bendova koji medjutim nisu bili kreativni za mainstream i drzavne fondove koji su dodeljivali neki smesan novac za kulturu. Zelja te generacije bila je da preko granice dopre do pravih mecena jer nam je bilo jasno da u tadasnjoj Jugoslaviji nema para za kulturu. Tako je Kugla dva puta otvorila Kasell, pa sajam umetnosti u Antwerpenu sto je u to vreme bilo fenomenalno, a prelepa knjiga mogla bi se napraviti od tih Kuglinih dopisivanja sa Evropom. Njihova predstava "Zeljezni dzez" koja je trajala tri sata i pedeset minuta, mogla se u to vreme usporediti sa Bobom Wilsonom. Nju su radili Vladimir Dajkovic Ajk i Zeljko Zorica, a sa njima i jedan od najboljih scenografa kojeg sam ikada upoznala Miljenko Sekulic Sarma koji je cetrdeset dana kovao metalnog orla sa dve glave od metar i po u nekoj fabrickoj hali sa radnicima uz vinjak i salamu. Svi smo se mi tada poigravali sa masovnim hipnozama i taj je orao simbolizirao monumentalizam totalitarnih rezima. Palanacko zakasnjenje - Vi ste tada u Pivari radili predstavu "Macbeth"... - Taj "Macbeth" bio je sastavljen od minimalisticke muzike, neki prelepi ljudi izlazili su iz djubreta zelene mocvare u betonskom zdanju Pivare... Radila sam komad "Ne ja" Samuela Becketta i "Levoruku zenu" Petera Handkea i ti tekstovi jako dobro govore o zatvorenosti, o autizmu, o tome da su se mladi ljudi nalazili po sobama, pronalazili hladne prostore u koje niko drugi nece da udje, sa dve gajbe piva i dva dobra zvucnika... Menjati noc za dan nekada je znacilo nesto sasvim drugo nego danas, jer u socijalizmu noc nije postojala za radni narod. Iako sam zavrsila akademiju i upoznala nemacko gradjansko pozoriste i Petera Steina sa time se ne moze uporediti ono sto su mi u glavi uradili Bob Wilson i Kugla glumiste. Secam se Kuglinih predstava "Bijela soba" i "Meki brodovi" na Adi Ciganliji 1976. u okviru BITEF-a. Pocinje muzika Crimpsa, ljudi u beloj gazi hodaju po vodi... Bile su to snazne slike, a ja sam bila sokirana da takvo nesto uopste moze da postoji. - Vasu glumacku klasu na kazalisnoj akademiji zvali su klasom "visokog rizika". - Bila je to generacija koja se borila za danasnje vreme jer nije zelela biti u nekom epsko-lirskom palanackom zakasnjenju. Oficijelno pozoriste zvalo me je u svoj angazman, ja sam slovila kao neka nada beogradskog teatra, ali i mom profesoru bilo je jasno da od toga nece biti nista. Tada mi je jedan mladic napisao pismo: "Moras se odluciti hoces li postaviti crtu izmedju zivota i profesije. Ako postavis crtu imaces mnogo obozavatelja a ako je izbrises malo ce te ljudi voleti. Najvaznije je da se zapitas u kojoj ces opciji biti srecna." To brisanje granice izmedju zivota i umetnosti bez susreta sa Kuglom tesko da bih mogla shvatiti. Neuzvracena energija - Tada se rodila i alternativna kazalisna grupa Nova osecajnost. - Sa Novom osecajnosti radila sam predstavu "Ona ce doci ili faza jedne ljubavi", ali ono sto je vazno je da se u Pivari tada slivala kolotecina koncerata iz Zagreba, Istre, dolazio je ljubljanski teatar... Beograd je tada bio centar off-scene sa "decom iz mesovitih brakova", ali od toga je braka danas ostao samo beogradski pasaluk. Kada sam 1990. sa Darkom Rundekom radila predstavu "Ne" u Mostaru, koja je bila provokacija nacionalizmu, Aca Popovic mi je vikao: "Idi, Sonja, idi farbaj sa tim tvojim Hrvatima..." - Sredinom 1991. vi ste zivjeli u New Yorku i kada pocinje rat odlucili ste se vratiti u Beograd. Zasto? - Ne mozes da se ne vratis i ne vidis sta se desava sa roditeljima i prijateljima, dok ti se izbezumljenom u New Yorku cini neverovatnim da ponovno gledas tenkove i mrtva tela koja plivaju Savom i Dunavom. Kao i uvek, "drugovi" su bili brzi. Te 1991. sest meseci bile su prekinute veze Beograda sa svetom, a iz zemlje nije smelo da se izadje. Vratila sam se iz New Yorka gde smo konacno uspeli da pronadjemo fondaciju Yoko Ono koja bi financirala nase buduce projekte... Nikada nismo imali para, ziveli smo iscrpljeni sa puno neuzvracene energije. Uzvracala je publika u punim dvoranama, ali mi smo neprestano putovali sami. To je bilo zato sto nam je drzava uzela sve. Ja sam tada snimila petnaest filmova i zaradila ukupno pet hiljada dolara. Mi smo bili tristo posto bolji od mainstreama i tristo posto losije placeni. Bili smo generacija neisplacenih honorara... - Glumili ste u ukupno cetrdeset filmova, od kojih kako kazete, ni jedan nije bio pravi. - Mi smo stalno govorili kako neka druga lica treba da stanu pred kameru. Odrasla sam na Franku Capri, Fritzu Langu, Kubricku, Nicholasu Rayu i to su moji kriteriji. Nisam snimila ni jedan pravi film ako govorimo o buntu altruizma generacije iz osamdesetih... Ono sto je vredilo bili su ti multimedijalni projekti Nove osecajnosti i Kugle. Lutke od gvozdja koje se pune novinama i obavijaju gazom, Zeljko Zorica koji po njima slika kako on vec ume, crtezi na staklima, autorska muzika na podlozi be bapa i Art of Noise, Roland Kirk, dupli saksofon, sest plus dva razlajana buldoga na posterima, komentari na Brcko-Banovice i represiju oko nas... Bila je to pobuna protiv beskonacnog opisivanja proslosti i dokazivanja stvarnosti koja se nije odigrala. Protiv ceremonijalnih i totalitarnih zabava u ovoj zemlji, koji su vladali teatrom, bioskopom i citavom kulturom. Ta sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmisljena vera da ce svet jednog dana biti igra. -Kako je beogradska off-scena dozivjela 90-te u Srbiji? - Prvo smo u zimu 1991. napravili "Poslepodne sa gospodinom Capoteom" i "Zlocin i kaznu" gde smo pricali o "neizbalansiranim unutrasnjim nivoima" masovnih ubica jer se nakon Vukovara u Beogradu nije smela izgovoriti rec "ubistvo". Kasnije sam radila emisiju "Supernauti" na televiziji Art i to je bio nesto kao domaci Monty Python; jednako smo se poigravali sa svetskom levicom i hipi pokretom, kao sto smo provocirali srpski militarizam i "vikend ratnike"... U to vreme napravili smo i "Prvi srpski tehno vodvilj superreal" koji je govorio o tristohiljada intelektualaca koji su odbili da idu rat i emigrirali iz Srbije. Otkriti stvarnost kao mit, mit smestiti u dobru stripovsku pricu, stvoriti jezik prema mitu i napraviti dobru muziku – bila je matrica off-scene u 90-ima. Bila je to neka vrsta plemenite indiferentnosti, a Supernauti su bili pokusaj obrane beogradskog undergrounda koji su tih godina svi pokusali da pogase. - Rekli ste da danas zivite od ljubavi mrtvih prijatelja. - U to je vreme umro Milan Mladenovic iz "Ekatarine Velike", Ivica Vdovic bubnjar "Sarlo akrobate" umro je nesto ranije i znao je da ce umreti jer je uradio ono sto je znao da ne sme da se radi - miksovao je brze sa sporim drogama. Margita Stefanovic iz "Ekatarine Velike", zena koja je diplomirala arhitekturu i muzicku akademiju umrla je u centru za izbeglice. Miomir Gruic Fleka koji je osnovao "podrum" beogradske likovne akademije koji je krajem 80-ih usao na popis 200 najznacajnijih evropskih kulturnih okupljalista, oslepeo je i umro u najvecoj bedi, a Pavle Vujisic umro je ispod savskog mosta. Necu da kazem da su to bili neporocni ljudi, ali istorija umetnosti je istorija psihodelicnih stubova. U mom filmu "Sarlo te gleda" zabelezeno je kako je propao novi talas i kako su umirala braca iz mladosti. Nacizam u modi - Rekli ste za sebe da ste potpuni dekadent. Zar nije danas najveca avangarda raditi u sistemu kojeg nema nego biti izvan njega? - Moja je zelja oduvek bila vratiti akademsku normu u raspadnutu sredinu. Kada sam 1998. rezirala "Godota" od kojeg sam kasnije napravila multimedijalni film, radila sam sa mladim ljudima i naucila ih sve sto sam sama naucila. Ucila sam plesacice glumacki pokret i sedela nocima uz kompjuter sa nekom decom koja su lepila muziku uz glumacku snimku. Napravili smo potpuno cistu artificijelnu predstavu u zemlji bezumlja koja ne zna formulisati ni hollywoodski standard a kamoli Becketta. Ja sam zivotni dekadent jer stvarnost i ja nemamo dodirnih tacaka. Danas je nacizam u modi sto znaci da moras da si nasmejan, zdrav, obucen i napumpan silikonima, dok ja jedem parce hleba razdeljeno na cetiri dela. - Da li biste ovo zivotno i umjetnicko iskustvo jos jednom ponovili? - Da. Danas zivim u zatvorenoj zoni Interpola, u estetskom, duhovnom i zivotnom pogledu ja sam sama. Autenticnost personalnog sretanja sa ljudima, sa njihovom muzikom, filmovima i knjigama, moj je najintimniji oltar i moja monaska civilizacija. Zato govorim o Indosu, Zlatku Buricu Kici, Rundeku, Ivici Vdovicu... Susret sa tim ljudima smatram najvecom kvalitetom mog zivota. Citava generacija onih koji su sledili ovakve ucitelje zavrsila je kod Vukovara s bombom pod trbuhom. Bilo je to samoubistvo jedne mladosti. Bojan MUNJIN

- 23:43 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

04.04.2006., utorak

Ned’u naši Fuksa

4. april 06 Cela ujdurma oko izbacivanja Lasla Fuksa iz partije G17 plus, pa priča o njegovoj „doslednosti“ i „doslednosti“ te političke klike u svojatanju mesta direktora Dorekcije za izgradnju grada manifestuju potpuno odsustvo etike i logike u ponašanju članova svih lokalnih partija i većeg dela lojalne javnosti, što važi, naravno, i u nacionalnim okvirima. Dakle jedni su išutirali druga Fuksa iz klana, pa su drugi, u ovom slučaju Demokratska stranka, odnosno predsednik opštine Goran Knežević brže bolje proglasili Fuksa za nestranački kadar, za „čoveka koji je dugo u sistemu“ i onda „ozbiljni, porodični ljudi“, osobe koje imaju, verujem, decu kod kuće koju treba da vaspitaju, krenu da rade teatar... Zaseda Upravni odbor jednog iz niza javnih preduzeća koja su već davno trebala da budu pogašane ili makar pretumbana... Dakle, zaseda upravni odbor firme koja treba ovih dana da otpušta, odnosno izmešta zaposlene i menja sistematizaciju i namešta direktorsko, odnosno savetničko mesto za to čudo od kadra, pa onda niko o tome ne sme reč da zucne osim predsednika Kneževića koji kaže sledeće: „Jeste stav skupštine da u Javnom stambenom ima toliko i toliko zaposlenih viška, ali to ne znači da ako ode toliko i toliko ne može da se primi toliko i toliko novih !“ Fino. To dobro i logično zvuči i jeste mogućnost da se poprave stvari u gradu ali samo pod uslovom da pričamo o eleminisanju nesposobnih i angažovanju nadarenih, a ne lojalnih dajguza i dupeuvlakača što je, inače, praksa. Eto, budući da je ovo oglašavanje javno neka predsednik Knežević navede samo jedan primer kadrovske promene, ili kadrovskih promena za koje će javnost iz cuga, listom da kaže... E, to je to i to jeste dobra kadrovska politika. Podestiću samo na antologijski politički i svakojaki transfer kada je sa sve konferencijom za novinare Milan Čežek, bivši predsednik opštine prešao u Demokratsku stranku i uglavio se na nekakvu pokrajinsku funkciju i u neko državno preduzeće sa visokim primanjima i sad... ajd da mi neko objasni kakve vajde grad Zrenjanin od toga ima (uzgred, ovih dana ću konačno objaviti sećanje na peti i šesti oktobar 2000. godine gde je jedan od neslavnih junaka upravo „čovek koji nas je uveo u Evropu“, što reče još jedan pomoćnik direktora i zamenik, ali u listu Zrenjanin i zrenjaninskoj skupštini, Aleksandar Marton). U ovoj reakciji zaključka nema. U više navrata proteklih meseci obraćao sam se javnosti na pristojan i onaj drugi način sa idejom da pokrenem raspravu o nekim zajedničkim temama i problemima građana ove sredine i nema odjeka. Neverovatan muk je jedino što ovak grad ume da pruži kao akciju ili reakciju. Ali, to je tako i povremeno me to i zabavlja, mada istovremeno znam da ovo što radim zabavlja i raduje zle i zlurade koji se cerekaju sakriveni u svojim iluzijama da nikada neće biti provaljeni. Đoka Vojnović Kojot

- 23:28 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

03.04.2006., ponedjeljak

Bol one stvari

31. mart 2006 Toboze mrtvi Slobodan Milosevic – navodno umro i navodno sahranjen – opet veselo i raspolozeno, kao sto samo on ume, zajebava Srbiju: na prvom zasedanju necega sto se zove Narodna skupstina i sto je pocelo da radi nakon krace tromesecne pauze jer se, ocigledno, Srbiji nigde ne zuri, Slobodanu Milosevicu dvaput je odata posta s ukupno dva minuta cutanja (hrvatski: 2 x 1 minut). Prvi put su to uradili socijalisti, sami u sali Skupstine, a reprizu su obavili kad se sala napunila: njima su se u stojecem polozaju pridruzili Seseljevi radikali – dok su ostali poslanici sedeli, spavali ili bili van ove mrtvozorne prostorije. Ovakva nekrofilska svecanost uprilicena da nas podseti da ce Slobodan vjecno zivjeti – u biti je farsicna predstava u tekucoj borbi za skupstinsku vecinu: da ne bi pokliznula i pala, Vlada premudrog Vojislava Kostunice mora s pijetetom da stane na stranu Milosevicevih pristalica koji matematicki obezbedjuju svetu i slatku Vlast. Da je bas tako, videlo se prosle nedelje kad je Boris Tadic (hrvatski: Barbie), predsednik Demokratske stranke i, gle, predsednik Srbije – u svom klasicno-poluinteligentnom rastrojstvu ponudio dr. Kalasnjikovu skupstinsku podrsku njegove stranke, pod uslovom da Vlada pristane na prevremene izbore; dr. Voja je Tadica odjebao na prizemnu foru tako sto je svoje najogavnije, nize kadrove poslao kao glasnike da Barbiki poruce kako to ne dolazi u obzir jer Vlada, podsetili su oni, ima dovoljnu socijalisticku vecinu te joj veca vecina ne treba. Koliko je Kostunicina reakcija bila ocekivana, toliko su Tadicev mentalni ispad i njegova politicka vizija o "okupljanju demokratskih snaga" prvorazredna budalastina, jer Kostunicu savrseno manastirski boli ona stvar za "demokratske snage" sve dok je on Premijer, sto jeste – nesrecni Tadic nikako da shvati – jedino bitno, ostalo su sitnice. Ova, inace dosadna spika o mogucim koalicijama medijski nas je bolesno ali sarmantno-perverzno gnjavila danima, sto koloritno govori o stanju srpskog duha koji je ocigledno klonuo dolaskom proleca, skupljajuci snagu za cuveni 5. april, datum koji je, sa smislom za humor, obznanila tzv. Evropska Unija – kao jos jedan klizni rok za uhicenje djenerala Mladica. Kako Ratka, a pogotovo Radovana, niko ovih dana ne pominje, a prakticno nema razloga da ih se itko seca, sva je prilika da ce se neko iz vlasti, recimo 4. aprila popodne, setiti ovog ultimatuma i predloziti uvek spremnoj za kompromise Evropi da za koju deceniju pomeri ovaj rok, tek smo, bre, sahranili Milosevica, jos se nismo oporavili, stigao The Spring na koji Srbi genetski nisu navikli, poskupela struja, ne ucestvujemo na Evroviziji, pregovori oko Kosova zamalo nisu okoncani a tek zapoceli... sto nam malo Evropa, za promenu, ne pomogne kreditima, olaksicama, sto nas odmah ne prime u NATO i EU, sto malo ne olabave taj Haski Tribunal, koji su qurac zapeli kad smo mi "spremni" da saradjujemo, samo smo malo alergicni na rokove, dajte nam pedesetak godina da preskocimo "prepreke", kako Mladica voli da zove nas ministar Vuk Draskovic, neuobicajeno drag svakom Hrvatu koji pamti proteklih petnaestak godina. Ali, razume se, Srbija ne bi bila najzabavnija europska zemlja – kad bi radila ono sto se od nje ocekuje! Koliko god se, navodno (turski: sancim), trudila da bude "neutralna" glede referenduma u (srpskoj) Crnoj Gori, tesko je gledati medijski zulum nad prijateljskim prosrpskim partijama koje u Beogradu imaju svoje centrale; bas zato – pod budnim ideoloskim okom akademika Matije Beckovica ili Ljube Tadica, Barbikinog oca, ili Nebojse Medojevica, politickog manekena koji se pohlepi ucio na prakticnim primerima interesne organizacije G17+, ovih dana prisustvujemo punom angazovanju zvanicne Srbije na strani svojih nacionalistickih satelita. Kad je progutala gorku knedlu izjavom da nece "priznati Referendum ako za nezavisnost ne glasa 51 odsto upisanih glasaca", Srbija se brzo prebacila na varijantu od 55 odsto izaslih – odasiljuci svakodnevnu poruku da je Crnoj Gori u srpskom krilu najbolje i da je toboznja nezavisnost samo uvod u integraciju sa Albanijom i Hrvatskom, jer prokleti Hrvati vekovima izrazavaju polne pretenzije prema Crnoj Gori, nemerni da ih odvoje od srpske sise i srpskog mlijeka sa dojke dr. Kostunice. Ovih je dana drzavni TV RTS Dnevnik prekinut zbog "ekskluzivnog" snimka toboznje "kupovine glasova" u Crnoj Gori, sto je bilo uverljivo koliko i svi triler-filmovi iz produkcije Vojne bezbednosti; namece se, sve nervoznije, teza da je crnogorski Referendum problem koji se tice Srbije, kao da Srbija nema preceg posla nego da se u ovom casu bavi Crnom Gorom koja je, tek da podsetim, odavno otisla iz srpskih skuta, bas kao i Kosovo; niko ih pod pomenute srpske skute vratiti nece, koliko god se kurcili Beckovic, Tadic ili Medojevic, uz podrsku Kostunice koji pisanim priopcenjem porucuje da je "Drzavna zajednica najbolji oblik uredjenja" u sta bi mogao da poveruje samo onaj tko nije gledao lokalno takmicenje za "Pesmu Evrovizije" nakon kojeg umalo nije doslo do oruzanih obracuna i stvaranja SAO "Srpska Evrovizija"! Ali, kako je ovo prolece – kad Srbi nisu naviknuti na visoke temperature od 11 stepeni i dejstvo suncevih zraka, valja nas razumeti. Kao najstariji evropski narod, srz civilizacije, elementarnije od grcke ili rimske, uvek pravedni, slobodni i krajnje dostojanstveni, neoptereceni velicinom teritorije – jer se zna da je Srbija tamo gde pozelimo! – psiholoski krhki jer nas pogadja svaka nesreca, posebno ova u Crnoj Gori, tesko se prilagodjavamo materijalistickim instinktima Zapada; nama je minut sutnje u Skupstini za Slobodana vazniji od zivotnog standarda, nama je Ratko Mladic u kasarni ili Radovan Karadzic u zemunici znacajniji od place koju nismo primili; nama je nejasno zbog cega svi narodi beze od nas – odose Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Albanci i sad Crnogorci – kad smo bas gostoprimljivi, imamo dusu, volimo muziku, osecamo pravdu svakim treptajem nacionalnog nerva, ne umemo da se svetimo, ne znamo da ubijamo po Srebrenici ili Sarajevu ili Vukovaru, nesposobni smo druge da mrzimo (sem Hrvata, Bosanaca, Albanaca, Crnogoraca, Amerikanaca, svih muslimana, crnaca, Australijanaca koji su uhitili Kepa...), volimo da popijemo, ali uvijek trezno razmisljamo: zar nismo bolji od svih? Zato nas i mrze: narocito s proleca, kad se druge ljubavi radjaju, a nasa, haska umire!

- 07:47 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -