28.03.2006., utorak

Peščanik

Sloba iz dostave 24. mart 2006 Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Nadu Korać i Svetlanu Slapšak, a u nastavku programa čućete jedan deo promocije, koju smo održali u Užičkoj Požegi pre dva dana. Tamo smo sa sobom poveli Biljanu Srbljanović i Petra Lukovića. Petar Luković: Ja sam u tom trenutku bio negde između konvencije LDP-a u Beogradu i kupovine polica za diskove. Jedno 25 ljudi mi je javilo SMS-om da je umro, ali ja sam došao da tražim tu policu. Sad, jebeš što je umro, polica je na rasprodaji. I čekam da mi tu policu da neki majstor i sedim tu sa nekim drugim majstorom, koji puši napolju. I dolazi majstor s policom i uzgred kaže ovome - umro Sloba. A ovaj što puši kaže - Sloba iz dostave? A ovaj kaže - ma nije Sloba iz dostave, daleko bilo, eno ga tu dole, jede slaninu. Pa kaže - koji Sloba, pa kaže - Sloba Milošević. Ma neka se goni, bre, u pičku lepu materinu. I taj je meni dijalog bio kao da sam ga ja pisao, to je bilo najlepše. To osećanje potpune jedne ravnodušnosti pomešane sa osećanjem neke vrste konačne pravde. Hajde, umro je i to je onako super, ali pre 10 godina ja sam mislio da kada bi on umro, ja bih se skinuo go i išao niz Bulevar, da li me razumete - previše smo dugo čekali. Ta subota na RTS-u, oni su imali neku specijalnu emisiju koja je trajala 9 sati. Vidim, Smilja Avramov, pa Brana Crnčević, pa sve oni ludaci, pa Bora Jović došao, pa tužno, ne znam ko je tužniji, da li gosti da li voditelji, to je tuga opšta. Da je RTS mogao u tom trenutku, ja vam ozbiljno kažem, da proglasi nacionalnu žalost, da pusti gudače, klasičnu muziku, oni bi to uradili, mrtvi ladni. I stalno mi je u glavi ono finale te sahrane, jedan zasluženi kič. Pazite, taj Milošević koji je kao, ne znam, najveći Srbin, šta je sve bio, otac nacije i na kraju na njegovu sahranu dođu, ne znam, troje pomahnitalih Rusa, jedan nosi srce valjda... Biljana Srbljanović: Jastuče u najlon kesi, što je ona plakala nad njim. Petar Luković: Ne znam, ja sam razumeo da je to onako poetski. Biljana Srbljanović: Nije, to je bukvalno. Ja sam prvo mislila, pošto je bila autopsija, da je to stvarno njegovo srce. Petar Luković: I ja sam mislio da je to njegovo srce izvađeno, ne znam. Dakle, tri Rusa, dva Iračana, jedan mali Kinez i još jedan manji Severnokorejac, dvojica nepoznatih Kubanaca, jedan Grk i to kad saberete, ja sam onda došao do zaključka - pa, čekaj, neko ko ima internet tri meseca i čatuje, pa on više ima prijatelja u svetu, sa ovom konekcijom koju ja imam kod kuće, nego Milošević za sve ove godine. Pa jebeš takvu smrt. Kad sam se ja nadao da će on umreti, ima jedna grupa američka, koja ima pesmu You must die i to je bila moja himna godinu dana, pošto nije mogao da umre, ja sam to ponavljao kao neku mantru. Nisam mogao da uzimam one iglice da bodem vudu, ali sam puštao ovu pesmu. Tako da, mislim, razumete, ja sam želeo da on nestane, ali sad, zamislite ovakva smrt na kraju, sa ovom ekipom. Hoću da vam kažem da je završio na najgori mogući način u najgorem kiču, to nije čak ni cirkus. Njega su sahranili u pola 7 ili pola 8, pola 9, ja ne znam u životu da su nekog sahranili u to vreme, ne pamtim. Ne verujem da se nešto ljudi sahranjuju tako uveče, pa ako može u pola 8, što onda ne u ponoć, ne vidim nikakve razlike, da li me razumete. Meni smrt Miloševića nije bila najbitniji događaj prošle nedelje. Meni je najveći hepening Srbije prošle nedelje bilo nešto što se desilo na Trgu Republike. Tamo je prošlog petka održan miting povodom Pesme Evrovizije. Bila je bina, pazite, zemlja u kojoj se pravi miting za Pesmu Evrovizije. Mi smo dve teme imali, kad se završi sahrana, počinje Evrovizija, mi smo tako imali sedam dana, više se nije znalo gde završavaju Flamingosi, a gde počinje sahrana Miloševića. Ja vam se kunem, tako je to išlo. I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar - koje nema - može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu. Evo, ja sam neki dan gledao ministra Bubala na klizištu. Šta će ministar privrede na klizištu, jel da prodaju klizište, šta, ne razumem, je li to privatizacija klizišta. Da je ministar turizma, pa da pokazuje, neko bi shvatio, ali šta će tu ministar privrede uopšte mi nije jasno. Imam još jednu misteriju, koju bih voleo da mi neko objasni. Neki dan sam čuo predsednik Boris Tadić je hitno tražio od vlade da mu se dostavi strategija ptičijeg gripa. Jebo te bog, propade mi dan, pođe naopako - šta će Tadiću strategija o ptičijem gripu. Ne, ozbiljno vas pitam, šta će mu? Imao sam dve pretpostavke, pretpostavimo da predsednik Tadić utvrdi da je strategija o ptičijem gripu loša, pretpostavimo, čitaju oni i utvrde da je loša, šta će on da radi, obuče bele mantile, zaposli kancelariju, idu da love kokoške, ne znam šta će da radi. Ne razumem, a ako utvrde da je koncepcija dobra, hoće da pohvali vladu, je li mu u opisu posla, jel piše u ustavu - predsednik se bavi ptičijim gripom. I tako čujem vest - Bubalo na klizištu, ovaj o ptičijem gripu, pa ovde stvarno u ovoj zemlji svi, pa i ja, evo, mogu da se bave bilo čim. Petar Luković: Ja se uvek smejem kad gledam na Zapadu, to zna Bilja bolje nego ja, gde vi recimo možete da naručite karte za koncert tri godine unapred ili dve godine unapred za filmove, za turistička putovanja – to su takozvani dugoročni planovi. U Srbiji je dugoročni plan 24 časa, ako imam sreće. Kako ja mogu da kažem da ću da putujem negde za pet dana, otkud znam, može da bude vanredno stanje, možda pohapse sve, ne znam šta može da bude. Kakav koncert u Beogradu 2008. godine, otkud znam da će Beograd preživeti do te godine, nemam pojma, možda klizište ide ka Beogradu, ne znam, jer ne postoji stvar za koju ja mogu da vam tvrdim - e, to se sigurno neće desiti sutra. Ne, ja mogu reći da se u Srbiji sve može desiti sutra, sve što postoji. Zato čovek ne treba nikada da se čudi. Ja ću vam ispričati jednu priču koju Ceca zna. Jedne noći pre jedno dva meseca, u 3 noću mene probudi buka sa ulice. I šta čovek pomisli koji živi u Beogradu, provaljuju u prodavnicu Zvezdara dole, demoliraju govornicu, seku drveće, otkud znam šta radi narod noću, pojma nemam - Srbi smo, ne spavamo, nervozni smo. Pogledam kroz prozor, vidim tri čoveka kako siluju kantu za đubre, priljubljeni uz kantu za đubre. Onda malo bolje pogledam, jesu priljubljeni ali ne kopuliraju sa kantom za đubre, već pokušavaju da je amputiraju. Naime, skidaju točkove. Probudim ja ženu, odemo na prozor, gledamo, uzeli onih 12 točkova, 3 puta 4 je 12 točkova, ne možemo da dođemo sebi uopšte, noću u 3 sata. I raspitam se i saznam, i meni kažu - pa, ti si kreten. Kažem - što, pa, kaže, kradu se točkovi. Zašto se kradu točkovi, pa kaže - Italijani nam poslali, kao pomoć gradu Beogradu u borbi protiv đubreta, a Italijani naivni, napravili su kolica gde se točkovi lako skidaju, ne treba šrafciger nego samo ručno ovako, pošto verovatno u Italiji niko ne skida točkove. Budale, umesto da to zavare. Dobro, šta će nam točkovi, kaže - budalo, pa naprave kolica za samoposlugu, pa za vikendicu, bog da te vidi. I onda, čovek pročita posle u novinama, mislim da je to bilo ovde negde, blizu Albijanićevog sela, neka opština je 150 000 nečega potrošila, jer su meštani pokrali sve saobraćajne znakove, one trouglaste i one okrugle - naročito okrugle. Zašto - kaže, najbolje su za pečenje paprika. Pazite, tu vest bi bilo koja zemlja dovela na jedan nivo mentalnog problema, opšteg kolektivnog problema, ovde je to na nivou normalnog - pa, naravno da krademo. Pa ovde ruše bandere da prave ograde, ovde dalekovod da mogu da sruše, pa da naprave finu žičanu ogradu, jebeš 10000 volti, preživećemo, Srbi smo. Iz takvog mentalnog stava, ako to radite, skidate točkove, skidate znakove da pržite papriku, cepate banderu i to, pa za koga ćeš da glasaš nego za ove koji su sad na vlasti. Pa logično je da ću da glasam za Koštunicu, radikale, socijaliste - i G17 plus, naravno. Ne znam šta može da me natera u životu da noću ustajem u 3 sata da skidam točkove. Jebo vas točak, to je jedina poruka koju mogu imati Srbima - jebo vas točak. Jesu ga prvi put otkrili, šta je, ne razumem tu fascinaciju točkom. Petar Luković: Radujem se kad vidim Koštunicu s novom frizurom. Video sam ga juče, nisam mogao verovati, kako su ga pustili uopšte da takav izađe. On je govorio sa nekom ženom iz nekog inostranog parlamenta, mislim da se žena upišavala od smeha, takvu frizuru nisam video ni u Istočnoj Nemačkoj još od Honekera, ozbiljno vam kažem. Pitanje je da li sam ja pogodna osoba da pišem o tim ljudima. Nemam više simpatije prema tome, pa da kažem - dobro, ovaj je malo pogrešio, pa kao popraviće se. Ne, samo ekstremne mere, samo najesktremnije mere. Sinoć sam gledao Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra inostranih poslova, na prvom programu RTS-a. To je onaj čovek koji nam je 30. maja 1992. godine rekao da sankcije nisu ozbiljne i da, ako budu uvedene, a neće biti uvedene, neće dugo trajati. Samo zbog te izjave tog čoveka bi trebalo streljati. On sinoć legitimno sedi u fotelji i razgovara sa Mićunovićem. Pre mesec dana, kao zombi buđenje, upalim televizor, a na televizoru, zamislite, dijalog - Bora Jović i Vasil Tupurkovski na prvom programu. Mislim, kalendar sam uzimao da vidim da nije 90-a, jebo te. Meni je mržnja podsticaj. Ne vredi u Srbiji biti dobar, ne vredi. Ja sam bio dobar i prema komšijama, prijateljima koje sam izgubio, pa vidim da to nigde ne vodi. Ovo vodi negde, ovo ima smisla. Ja zaista verujem da neka vrsta zaslužene kazne u ovoj zemlji, apsolutno zaslužene kazne u najgorim njenim oblicima može eventualno neke ljude da probudi. Živim za dan kada će ponovo da uvedu neke sankcije. Stalno me interesuje koji je kreten iz Evropske unije smislio strategiju pregovora sa Koštuničinom vladom, to me opseda, koji je idiot smislio da ovima treba da veruju. Neki dan slušam, Vuk Drašković kaže - pravi je trenutak da tražimo od Evropske unije da nam sada pomognre milionima dolara pomoći, da nas odmah pod hitno, preko reda prime u Partnerstvo za mir, u Evropsku uniju odmah, inače – i tu je cela poenta - inače će doći na vlast – opet čuvena priča - radikali. To me podseća na one mafijaške zakone, dakle, imamo jednu bandu koja teroriše čitav kraj i ako mi ne platimo toj bandi, oni će još više da nas terorišu. Dakle, mi nećemo da se oslobodimo bande, nego još da im platimo. I onda čujem izjavu iz Evrope, ne znam ko je to rekao, kao mi zaista verujemo vladi da ona radi na hapšenju Ratka Mladića. Ne rade. Boris Tadić trenutno radi na koncepciji ptičijeg gripa, izvinjavam se, na tome rade. Ma kakvi datumi, pa neće da ga uhapse i neće i neće. Ja ne znam kako da nacrtam tim ludacima iz Evrope - neće, bre. Mi imamo vladu neverovatnu, to su sve glumci oskarovci. Kad sam u subotu išao Bulevarom i kupovao tu policu, gledao sam te koji idu na to slavlje Miloševićevo. Znaš kako ti ljudi izgledaju? Kako on može da glasa, pa oni kad vide tramvaj, to je za njih lokomotiva, to je gvozdeni konj. 90% nikad nije videlo tramvaj, to je panika kad naiđe tramvaj, panika. Novine, koji znaju da čitaju, to se čita ovako usnama, mrda se glava, drži se rukom da se red ne pogubi. Pa ti ljudi stvarno veruju sve što im kažeš. Pa oni stvarno veruju da ljudi tamo u Americi, u Francuskoj ustaju sa mišlju kako će da sjebu Srbiju. Godine 1990-e, na jednom od prvih zasedanja Beogradskog kruga, ja sam držao kao svoje izlaganje povodom knjige koja se u Pančevu pojavila u školama, jer je lokalni bos SPS-a bio istoričar i napisao je knjigu istorije za VIII razred i meni se jedan roditelj obratio i doneo mi tu knjigu. Ispričaću jednu čuvenu priču iz te knjige o kralju našem Milutinu. 1300 i neke godine, Milutin odluči da se vidi sa papom i pošalje papi poruku i papa kaže - videćemo se negde u srednjoj Evropi. I krene naša ekipa iz Srbije na konjima, svašta se tu dešavalo, napadali su ih Hrvati, mudžahedini, svašta je tu bilo i u nešto manjem obimu su stigli, neki su poginuli hrabro i tako. I došli su oni do tog mesta, to sve piše u knjizi, Siniša Batalo je autor, ako se vi sećate toga čoveka, i oni su konačno, posle nekoliko meseci ili godina ili decenija, došli do tog mesta i - vide oni papu. Priđe Milutin papi i reče mu, dve tačke - Marš u pičku materinu, i okrenu se i vrati se u Srbiju. Kunem vam se, to je lekcija iz istorije. Dakle, to je naša poruka svetu, eto.

- 18:58 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

10.03.2006., petak

Mladić u balunu

3. Mart 2006. Cak i ako ste Hrvat, morate voleti Srbiju, jebiga! Bas u historijskim trenucima kad belosvetski lupezi raspravljaju o tako efemernim glupostima poput ekonomije, privrednog udruzivanja, manjih carina, zivotnog standarda, uvoza ili izvoza, posebno dementnih ljudskih prava, a sve glede nekakve karikature od Europske Unije ili vec svima dosadne saradnje s Hagom – nasa drzava vraca se tradicionalnoj, uvek aktuelnoj temi: ratovati ili ne, hrabro krenuti na Kosovo sa 200.000 golorukih izbeglica u prvim redovima, podrzanim od nekoliko tenkova koji jos uvek imaju benzina ili priznati veselu cinjenicu da je tzv. Kosovo zauvek (hrvatski: forever) izgubljeno, za vjeki vjekov! Inicirana posetom direktora britanskog ministarstva inozemnih poslova Dzona Sojersa – koji je u ime kontakt-grupe Srbima otvoreno & zatvoreno porucio da je nezavisnost Kosova realna opcija, ova se polemika potom zahajcala opstim zaprepascenjem patriotskih stranaka koje su – gle! – tek sad shvatile ono sto je jos 1999. bilo toliko jasno da jasnije nije moglo biti, da ce Kosovo, uzivali ili se nervirali, biti nezavisno od Srbije, da je prica zavrsena i da nekako probamo da ono malo Srba na Kosovu zastitimo kroz pregovore koji samo sto nisu poceli. Jos se Englez Sojers nije ni vratio odakle je dosao, u posetu Predsedniku Vlade Srbije (kako to gordo zvuci!) dr. Vojislavu Kalasnjikovu-Kostunici dosao je Tomislav Nikolic, potpredsednik one Srpske radikalne stranke kojoj je uhicenik dr. Seselj jos uvek njihov legalni predsednik; kako to obicno biva – nakon uzbudljivog razgovora od nekoliko sati – Nikolic se pojavio pred novinarima i izjavio da su se on i Kostunica slozili da u slucaju da se Kosovo proglasi nezavisnom drzavom, Skupstina Srbije proglasi "okupaciju" sto podrazumeva da Skupstina zaduzuje sve one koji u Srbiji po Ustavu imaju duznost da brane celovitost Republike Srbije, da Srbiju brane svim mogucim sredstvima. Prevedeno na hrvatski: Nikolic & Kostunica su se dogovorili da ne dozvole Kosovu eventualnu (albanski: izvesnu) nezavisnost, sve preteci da ce ratom odbraniti srpske teritorije – bar u ratovima imamo iskustva! Cak i poznata hrvatska strpljivost "Oluje" nasla bi se u dilemi sta ce izjaviti dr. Kostunica – ali od pomenutog nije bilo ni traga ni glasa punih 72 sata. Dok se na sve strane razgovaralo: hocemo li u rat, kako da ih oteramo sa svete srpske zemlje, je li bolje da na njih krenemo tenkovima ili avionima u brisucem letu, ili da ih poteramo ka Albaniji u formaciji krda, da mozda nije resenje hidrogenska bomba koja bi ubila sve Albance ali sacuvala Srpske Manastirske Svetinje, kako da organizujemo svih onih 12 dobrovoljaca za Kosovo koji su se javili internet-forumima da su spremni da ginu za Serbian Land... Kostunica je mudro cutao, trazeci nacin da objasni da Nikolic nije lagao, ali se on, licno, o tome ne izjasnjava. U casu kad je tzv. Evropska Unija vec postala "zabrinuta" zbog izjava koje tvrde da dogovor s Kostunicom o ratu postoji – iz Vlade Srbije, napokon, odaslato je senzacionalno priopcenje koje formom a posebno sadrzinom predstavlja univerzalnu formulu "ko-vas-jebe" poruke. Citajte pazljivo: "Nepotrebno je i po drzavne interese stetno stvarati defetizam i atmosferu kako je Kosovo izgubljeno, pa se samim tim namece kao tema, jedina i prva, kojim cemo terminima krstiti otimanje dela teritorija nase zemlje. Umesto te stetne i nepotrebne rasprave, pred pocetak pregovora Vlada saopstava da je Kosovo bilo, jeste i bice Srbija." Ima jos: "Stav Vlade Srbije je da je, saglasno medjunarodnom pravu, KiM sastavni deo nase zemlje i da Vlada ima poverenje da ce se postovati najvazniji princip na kome pociva medjunarodni poredak, princip ocuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta medjunarodno priznatih drzava. Srbija jasno i nedvosmisleno odbacuje mogucnost nametanja resenja i to je rezolucija cvrsto definisala." A sta ce Vlada Srbije uciniti, kao da cujem hrvatsko pitanje: "Vlada Srbije ce uciniti sve sto je u njenoj moci da obezbedi jedinstven stav u Srbiji kako da se sacuva Kosovo, kao sto ni na jedan nacin nece ucestvovati u stvaranju klime da je Kosovo izgubljeno, kao sto se moze cuti od pojedinaca poslednjih dana." Ova utesno-kretenska izjava koja ce uci u antologiju vrhunskih saopstenja – model je za univerzalnu primenu; pretpostavimo, tek radi hrvatske zajebantske primisli, da je tokom susreta Kostunica-Nikolic, dr. Kalasnjikov, u trenutku patriotske neopreznosti, oralno zadovoljio Tomu Nikolica, pokusavajuci da ga smiri spram okupacije, sve u mirotvorne svrhe. Pretpostavimo zatim, da se – posle ovog drzavnickog seksanja – Nikolic pojavio pred novinarima i rekao sta se dogodilo; opet bi prosla 72 sata bez Kostunicinog priznanja "jesam li ga imao ili sam ga samo gutao", dok se iz Vlade Srbije ne bi pojavilo ovakvo sledece priopcenje: "Nepotrebno je po erotske interese Srbije u liku dr. Kostunice stetno stvarati oralni defetizam i atmosferu kako je Tomino erektivno Kosovo izgubljeno, pa se samim tim namece kao spermatozoidna tema, jedina i prva, kojim cemo terminima krstiti otimanje dela penisa naseg opozicionog lidera. Umesto te stetne i nepotrebne rasprave, pred pocetak pregovora Vlada saopstava da je Tomino spolovilo bilo, jeste i bice Srbija." Sad, kad nam je lakse jer znamo da ne znamo da li cemo u rat ili cemo se tradicionalno predati mitu Dobrice Cosica da ono sto "dobijamo u ratu, gubimo u miru", Kosovo ostaje tamo gde jeste: u rukama Albanaca, koji, mozete zamisliti, biraju svog predsednika a pritom ne konsultuju Kostunicu! Uostalom, ima nas predsednik vlade preca posla: na Cetinju je ovih dana zakazana Konferencija pravoslavnih naroda gde ce nas uvazeni Predsednik prekinuti svoj zimski san, osloboditi se caure i poruciti kako nije fer da sad, posle Kosova, Crna Gora postane nezavisna. Da li ce mu pomagati Tomislav Nikolic – predlogom da napadnemo Crnu Goru nakon sto proglasimo okupaciju – jos se ne zna, cekamo priopcenje iz Vlade Srbije gde ce nam se objaviti da je "defetizam" priznavati Crnu Goru u njenim granicama i da je resenje povratak u topli Kostunicin zagrljaj, toliko snazan da ce slomiti svaki independisticki zagrljaj. I krecemo li na Kosovo? Pa, naravno! A kad zavrsimo s Arnautima, nastavljamo sa Dalmacijom, Srpskom Krajinom, B/H Federacijom, Crnogorcima, Makedoncima i Slovencima koji su se nesto mnogo prosirili, cak do austrijsko-srpske granice! Rat, nego sta! Ima li posten Srbin nekog drugog izbora? Piše: Petar Luković

- 21:45 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

Reakcija na otvoreno pismo Djoke Vojnovica:

Nisam kompetentan da govorim o motivima zbog kojih se moj brat Vladimir prihvatio da bude predsednik Upravnog odbora jedne od najlošijih informativnih kuća u regionu, ali pošto je već to učinio, siguran sam da je to bilo iz najboljih namera. Novac mu nije bio imperativ, to sa sigurnošću mogu da potvrdim, jer mi je to više puta istakao. Smatram da na radio Zrenjaninu novac nikome ne bi ni trabalo da bude motiv, jer nema tih para koje su vežnije od ljudskog zdravlja, a ono se stalnim boravkom u njihovoj redakciji lako može narušiti (to su oni iskreni mogli osetiti na svojoj koži). Ono što sam mu rekao kada se prihvatio funkcije nije bilo ohrabrujuće, jer odgovor je glasio da ja to nikada ne bih učinio. Medjutim, kada je doneo odluku, nisam želeo da više o toj temi govorim. Nekoliko puta sam ga samo, onako usput, pitao šta ima novo na radiju i uvek mi je nervozno odgovarao da je bolje i da ga ne pitam. Kratko i jasno, baš me briga šta je moj brat radio kao predsednik UO radio Zrenjanin. Ono što sigurno nikada od njega nisam tražio, jeste da proveri zbog čega su mnogi ljudi bili primorani da odu iz te medijske kuće 1998. godine, a još manje da se pozabavi mojom sudbinom. Sve što sam želeo da saznam o tome imao sam priliku od 2000. do 2001. godine, kada sam napravio jednu od najvećih profesionalnih grešaka i vratio se na radio Zrenjanin. Srećom, brzo sam iz njega, ovoga puta, bukvalno pobegao. Za razliku od Djordja Vojnovića - Kojota, svi proterani 1998. godine bili su honorarni saradnici, pa osim zaostalih honorara nisu mogli ništa drugo ni da očekuju. Ali Djordje Vojnović jeste. Zbog skandaloznog isterivanja sa radija i svih neprijatnosti koje su sledile i dan danas, ako to želi, može da, kako se to kaže, presavije tabak i tuži dotičnu radnu organizaciju. Siguran sam da bi pravična odluka suda bila najveća satisfakcija za sve kroz šta su Djordje i njegova porodica prošli. To sam mu uostalom i više puta, godinama unazad predlagao. Ovako, ni Vlada, ni Edi Daruši, niti bilo ko, na bilo koji način, neće doći do prave istine. To kažem zato što su neki čelni ljudi i njima odane ulizice još uvek na pozicijama na kojima su bili i 1998. godine. I da na kraju da konstatujem, za mene su radio Zrenjanin i, na žalost, Zrenjanin, prošlost za kojom više ne želim da se osvrćem. Pozvan i prozvan da i ja nešto o svemu kažem, reći ću da pisanija koja se poslednjih dana objavljuje na Kojotovom sajtu nema šta da traži na internet stranici na kojoj se objavljuju najozbiljnije vesti i informacije iz Zrenjanina i regiona, posebno za ljude koji više ne žive u tom gradu, dakle i mene. Naravno da sam pročitao sva otvorena pisma i mogu da zaključim da je bilo svrsishodnije da su se akteri našli u nekoj kafani, popili po koju, a potom jedni drugima, ako treba, i posrali po glavi. Ova pisma veliki broj čitalaca neće najbolje razumeti, a posebno delove koji su plod nečijih razgovora u četiri oka i sličnih, pa je stoga gorenavedeno možda bilo bolje rešenje. Mene ubuduće, ako objavite ovo pismo, molim vas, zbog toga što vas sve jako poštujem, cenim, a neke i volim, više ne pominjite. Istovremeno obećavam da se ni ja neću oglašavati, jer vrlo dobro znate unapred šta bih rekao o svemu. Reči ću zadržati za lične kontakte, a čaršiju u to neću da mešam, eno im Voja, Toma, Boris, Bogi i njihova bagra, pa nek se sa njima naslađuju. A pošto je i mojoj familiji dosta svega, mogao bi i Vlada ubuduće da bude zaobiđen, pošto je rekao šta je imao, a i nije više na upravljačkoj funkciji. Svima želim puno sreće i ljubim vas sve: Kojoti, Otporaši, Odbrano Zrenjanina, radio Zrenjanine, Gorane Kneževiću ... posted by Darko Šper Zrenjanin, 21. feb. 06

- 18:52 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -

Otvoreno pismo Đoki Vojnoviću

Iz poštovanja prema tebi, a i zbog moje saglasnosti sa tvojim stavom da je javno oglašavanje jedini način da se isprovociraju polemike o lokalnim temama koje utiču na sudbinu svih nas, iako mi se čini da ulazim u deo nekog privatnog rata i frustracija, rešio sam da se oglasim povodom ukucavanja mog imena i postavljanja direktnih pitanja na moju adresu. Dobro su mi poznate okolnosti zbog kojih je moj rođeni brat Darko Šper i dvadesetak novinara i saradnika 1998. godine napustilo redakciju Radio Zrenjanina. Posle katastrofalne vlasti “demokratske koalicije”, vlast nad ovim gradom je 1998. na kolenima predata SPS-u i JUL-u (“daj slobodu prostom čoveku i sutra će te na kolenima moliti da je uzmeš nazad” - Dostojevski). Na žalost taj čin je iamo za posledicu nesreću mnogih ljudi u ovom gradu, između ostalih stradali ste moj brat, ti i još mnogi moji prijatelji i poznanici, veruj mi posredno i moja porodica – javno oglašavanje je bio bol koji ste im naneneli i zbog toga ste lustrirani, a neki od vas, ti pogotovo na vrlo podmukao i prljav način . Da nebi ja prepričavao okolnosti iz druge ruke javno prozivam Darka, a i tebe Đoko, da na ovim mestu date viđenje ovih događaja iz vašeg ugla, jer ste bili direktni akteri. Mišljenje zaposlenih Radio Zrenjanina me uopšte nezanima a ako imaju "obraz" neka se sami oglase na istom ovom mestu. Podneo sam ostavku na mesto predsednika UO Radio Zr. Razlog moje ostavke je nepostojanje komunikacije između osnivača i upravnog odbora – bezbroj puta sam bezuspešno zakazivao sastanke kod čelnika opštine, tražeći da mi kao predstavnici osnivača predlože ili saopšte strategiju vezanu za Radio. Od strane Dušana Ćulibrka savetovan sam, a povodom ostavke, da bi bilo korektno da ostanem vršilac dužnosti dok se na prvoj skupštini opštine Zrenjanin ne izabere novi predsednik. Nikad u životu nisam bio član nijedne političke partije. Mesto predsednika UO radio Zrenjanina prihvatio sam na molbu mojih prijatelja Srđana Bogaroškog i Dušana Juvanina sa kojima sam jeo ista govna od 1999. i 2002. kao član NP Otpor! (jedan od uslova koji sam im postavio je bio da me politika stranke Odbrana Zrenjanina ne interesuje i da želim potpunu autonomiju u odnosu na moj rad na ovoj funkciji). Nećeš mi verovati ali jedan od motiva da se ovoga posla prihvatim su i petorica od onih 20 ljudi koje smo pomenuli (Boba, Sandra, Pop, Mojsa i Buki) koji i sad, rehabilitovani posle 2000. rade na Radio Zrenjaninu. Posle dogovora sa Bogaroškim i Juvaninom, sećam se, došao sam da se konsultujem i sa tobom, ali si bio toliko ciničan da sam otišao kao posran od tebe – drugim rečima nisi mi ponudio nikakvu viziju u kom pravcu bi trebao taj Radio da ide. Kad već vodimo javnu reč, moram da se odbranim od konteksta “ružnih birokratskih pisam sa pretnjama i ogromnim pečatom” koje ti ja šaljem. Pismo koje pominješ je službeno pismo na osnovu odluke UO Radio Zrenjanina koji je rešavao probleme nastale prilikom razdvajanja lista i radija (ja sam ga potpisao kao predsednik) upućeno DOO Senzalu (osnivaču Radio Kojota) i tebi kao direktoru ovog pravnog lica, a vezano za ugovor koji je DOO Senzal i ti kao njegov direktor potpisao sa NIRDJP i direktorom Mikom Došenom. U ugovoru, ukratko, piše da DOO Senzal ustupa studijsku radijsku miksetu NIRDJP a za uzvrat prima na revers predajnik (na spisku osnovnih sredstava) radio Zrenjanina iz Srpske Crnje. Jedna od klauzula ugovora jeste da obe tehničke sprave moraju biti u ispravnom stanju i da će se radi utvrđivanja tehničke ispravnosti formirati komisija. Izveštaj te komisije, koji je potpisao i predstavnik Doo Senzala Predrag Vlahović, je da je predajnik predat u ispravnom stanju a da je mikseta tehnički neispravna. Pismo je imalo za cilj da te obavesti o tim činjenicama a UO Radija je dao ovlašćenje direktoru Radija da stupi u kontakt sa tobom kao direktorom DOO Senzala i neđe rešenje ove pravno konfuzne situacije. Kada si ovo pismo dobio, sećam se, ti i ja smo imali za mene vrlo neprijatan razgovor, u kojem si me optuživao, nadam se u afektu, za mene nebulozne stvari – kao na primer, da te je ta plava koverta potsetila na koverte koje si dobijao sa Radija u vreme političkog progona (možda nije najsrećnija formulacija) i da se ja sada svrstavam u redove sa istim tim ljudima. Po izveštaju direktora Radija, Zorana Subote U.Odboru, on je sa tobom postigao dogovor da predajnik u Doo Senzalu ostane dok Radio Zrenjanin ne stvori mogućnosti za pokretanje drugog programa, što je daleka budućnost. Već na sledećem sastanku direktor nas je izvestio da si ti predajnik vratio Radio Zrenjaninu iz njemu nepoznatih razloga. To su činjenice kojima ja raspolažem i za sve napisano imam dokumentaciju i zapisnike. Ukupan honorar koji sam dobio kao naknadu za celu 2005.iznosi 4.000,00 dinara. U 2005. godini sam sazvao i vodio 10 sastanaka UO na kojima je osnovano novo JP Radio Zrenjanin, donešen satut i rešeno more problema nastalih podelom NIRDJP na novine i radio a usput sam pročitao more dokumenata i zakona. U 2006 godini nisam primio nikakvu novčanu nadoknadu. Usput, sve vreme provedeno na toj "funkciji" osećao sam se veoma usamljeno. posted by Vladimir Šper

- 18:02 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -