28.03.2006., utorak
Peščanik
Sloba iz dostave 24. mart 2006 Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste Nadu Korać i Svetlanu Slapšak, a u nastavku programa čućete jedan deo promocije, koju smo održali u Užičkoj Požegi pre dva dana. Tamo smo sa sobom poveli Biljanu Srbljanović i Petra Lukovića. Petar Luković: Ja sam u tom trenutku bio negde između konvencije LDP-a u Beogradu i kupovine polica za diskove. Jedno 25 ljudi mi je javilo SMS-om da je umro, ali ja sam došao da tražim tu policu. Sad, jebeš što je umro, polica je na rasprodaji. I čekam da mi tu policu da neki majstor i sedim tu sa nekim drugim majstorom, koji puši napolju. I dolazi majstor s policom i uzgred kaže ovome - umro Sloba. A ovaj što puši kaže - Sloba iz dostave? A ovaj kaže - ma nije Sloba iz dostave, daleko bilo, eno ga tu dole, jede slaninu. Pa kaže - koji Sloba, pa kaže - Sloba Milošević. Ma neka se goni, bre, u pičku lepu materinu. I taj je meni dijalog bio kao da sam ga ja pisao, to je bilo najlepše. To osećanje potpune jedne ravnodušnosti pomešane sa osećanjem neke vrste konačne pravde. Hajde, umro je i to je onako super, ali pre 10 godina ja sam mislio da kada bi on umro, ja bih se skinuo go i išao niz Bulevar, da li me razumete - previše smo dugo čekali. Ta subota na RTS-u, oni su imali neku specijalnu emisiju koja je trajala 9 sati. Vidim, Smilja Avramov, pa Brana Crnčević, pa sve oni ludaci, pa Bora Jović došao, pa tužno, ne znam ko je tužniji, da li gosti da li voditelji, to je tuga opšta. Da je RTS mogao u tom trenutku, ja vam ozbiljno kažem, da proglasi nacionalnu žalost, da pusti gudače, klasičnu muziku, oni bi to uradili, mrtvi ladni. I stalno mi je u glavi ono finale te sahrane, jedan zasluženi kič. Pazite, taj Milošević koji je kao, ne znam, najveći Srbin, šta je sve bio, otac nacije i na kraju na njegovu sahranu dođu, ne znam, troje pomahnitalih Rusa, jedan nosi srce valjda... Biljana Srbljanović: Jastuče u najlon kesi, što je ona plakala nad njim. Petar Luković: Ne znam, ja sam razumeo da je to onako poetski. Biljana Srbljanović: Nije, to je bukvalno. Ja sam prvo mislila, pošto je bila autopsija, da je to stvarno njegovo srce. Petar Luković: I ja sam mislio da je to njegovo srce izvađeno, ne znam. Dakle, tri Rusa, dva Iračana, jedan mali Kinez i još jedan manji Severnokorejac, dvojica nepoznatih Kubanaca, jedan Grk i to kad saberete, ja sam onda došao do zaključka - pa, čekaj, neko ko ima internet tri meseca i čatuje, pa on više ima prijatelja u svetu, sa ovom konekcijom koju ja imam kod kuće, nego Milošević za sve ove godine. Pa jebeš takvu smrt. Kad sam se ja nadao da će on umreti, ima jedna grupa američka, koja ima pesmu You must die i to je bila moja himna godinu dana, pošto nije mogao da umre, ja sam to ponavljao kao neku mantru. Nisam mogao da uzimam one iglice da bodem vudu, ali sam puštao ovu pesmu. Tako da, mislim, razumete, ja sam želeo da on nestane, ali sad, zamislite ovakva smrt na kraju, sa ovom ekipom. Hoću da vam kažem da je završio na najgori mogući način u najgorem kiču, to nije čak ni cirkus. Njega su sahranili u pola 7 ili pola 8, pola 9, ja ne znam u životu da su nekog sahranili u to vreme, ne pamtim. Ne verujem da se nešto ljudi sahranjuju tako uveče, pa ako može u pola 8, što onda ne u ponoć, ne vidim nikakve razlike, da li me razumete. Meni smrt Miloševića nije bila najbitniji događaj prošle nedelje. Meni je najveći hepening Srbije prošle nedelje bilo nešto što se desilo na Trgu Republike. Tamo je prošlog petka održan miting povodom Pesme Evrovizije. Bila je bina, pazite, zemlja u kojoj se pravi miting za Pesmu Evrovizije. Mi smo dve teme imali, kad se završi sahrana, počinje Evrovizija, mi smo tako imali sedam dana, više se nije znalo gde završavaju Flamingosi, a gde počinje sahrana Miloševića. Ja vam se kunem, tako je to išlo. I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar - koje nema - može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu. Evo, ja sam neki dan gledao ministra Bubala na klizištu. Šta će ministar privrede na klizištu, jel da prodaju klizište, šta, ne razumem, je li to privatizacija klizišta. Da je ministar turizma, pa da pokazuje, neko bi shvatio, ali šta će tu ministar privrede uopšte mi nije jasno. Imam još jednu misteriju, koju bih voleo da mi neko objasni. Neki dan sam čuo predsednik Boris Tadić je hitno tražio od vlade da mu se dostavi strategija ptičijeg gripa. Jebo te bog, propade mi dan, pođe naopako - šta će Tadiću strategija o ptičijem gripu. Ne, ozbiljno vas pitam, šta će mu? Imao sam dve pretpostavke, pretpostavimo da predsednik Tadić utvrdi da je strategija o ptičijem gripu loša, pretpostavimo, čitaju oni i utvrde da je loša, šta će on da radi, obuče bele mantile, zaposli kancelariju, idu da love kokoške, ne znam šta će da radi. Ne razumem, a ako utvrde da je koncepcija dobra, hoće da pohvali vladu, je li mu u opisu posla, jel piše u ustavu - predsednik se bavi ptičijim gripom. I tako čujem vest - Bubalo na klizištu, ovaj o ptičijem gripu, pa ovde stvarno u ovoj zemlji svi, pa i ja, evo, mogu da se bave bilo čim. Petar Luković: Ja se uvek smejem kad gledam na Zapadu, to zna Bilja bolje nego ja, gde vi recimo možete da naručite karte za koncert tri godine unapred ili dve godine unapred za filmove, za turistička putovanja – to su takozvani dugoročni planovi. U Srbiji je dugoročni plan 24 časa, ako imam sreće. Kako ja mogu da kažem da ću da putujem negde za pet dana, otkud znam, može da bude vanredno stanje, možda pohapse sve, ne znam šta može da bude. Kakav koncert u Beogradu 2008. godine, otkud znam da će Beograd preživeti do te godine, nemam pojma, možda klizište ide ka Beogradu, ne znam, jer ne postoji stvar za koju ja mogu da vam tvrdim - e, to se sigurno neće desiti sutra. Ne, ja mogu reći da se u Srbiji sve može desiti sutra, sve što postoji. Zato čovek ne treba nikada da se čudi. Ja ću vam ispričati jednu priču koju Ceca zna. Jedne noći pre jedno dva meseca, u 3 noću mene probudi buka sa ulice. I šta čovek pomisli koji živi u Beogradu, provaljuju u prodavnicu Zvezdara dole, demoliraju govornicu, seku drveće, otkud znam šta radi narod noću, pojma nemam - Srbi smo, ne spavamo, nervozni smo. Pogledam kroz prozor, vidim tri čoveka kako siluju kantu za đubre, priljubljeni uz kantu za đubre. Onda malo bolje pogledam, jesu priljubljeni ali ne kopuliraju sa kantom za đubre, već pokušavaju da je amputiraju. Naime, skidaju točkove. Probudim ja ženu, odemo na prozor, gledamo, uzeli onih 12 točkova, 3 puta 4 je 12 točkova, ne možemo da dođemo sebi uopšte, noću u 3 sata. I raspitam se i saznam, i meni kažu - pa, ti si kreten. Kažem - što, pa, kaže, kradu se točkovi. Zašto se kradu točkovi, pa kaže - Italijani nam poslali, kao pomoć gradu Beogradu u borbi protiv đubreta, a Italijani naivni, napravili su kolica gde se točkovi lako skidaju, ne treba šrafciger nego samo ručno ovako, pošto verovatno u Italiji niko ne skida točkove. Budale, umesto da to zavare. Dobro, šta će nam točkovi, kaže - budalo, pa naprave kolica za samoposlugu, pa za vikendicu, bog da te vidi. I onda, čovek pročita posle u novinama, mislim da je to bilo ovde negde, blizu Albijanićevog sela, neka opština je 150 000 nečega potrošila, jer su meštani pokrali sve saobraćajne znakove, one trouglaste i one okrugle - naročito okrugle. Zašto - kaže, najbolje su za pečenje paprika. Pazite, tu vest bi bilo koja zemlja dovela na jedan nivo mentalnog problema, opšteg kolektivnog problema, ovde je to na nivou normalnog - pa, naravno da krademo. Pa ovde ruše bandere da prave ograde, ovde dalekovod da mogu da sruše, pa da naprave finu žičanu ogradu, jebeš 10000 volti, preživećemo, Srbi smo. Iz takvog mentalnog stava, ako to radite, skidate točkove, skidate znakove da pržite papriku, cepate banderu i to, pa za koga ćeš da glasaš nego za ove koji su sad na vlasti. Pa logično je da ću da glasam za Koštunicu, radikale, socijaliste - i G17 plus, naravno. Ne znam šta može da me natera u životu da noću ustajem u 3 sata da skidam točkove. Jebo vas točak, to je jedina poruka koju mogu imati Srbima - jebo vas točak. Jesu ga prvi put otkrili, šta je, ne razumem tu fascinaciju točkom. Petar Luković: Radujem se kad vidim Koštunicu s novom frizurom. Video sam ga juče, nisam mogao verovati, kako su ga pustili uopšte da takav izađe. On je govorio sa nekom ženom iz nekog inostranog parlamenta, mislim da se žena upišavala od smeha, takvu frizuru nisam video ni u Istočnoj Nemačkoj još od Honekera, ozbiljno vam kažem. Pitanje je da li sam ja pogodna osoba da pišem o tim ljudima. Nemam više simpatije prema tome, pa da kažem - dobro, ovaj je malo pogrešio, pa kao popraviće se. Ne, samo ekstremne mere, samo najesktremnije mere. Sinoć sam gledao Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra inostranih poslova, na prvom programu RTS-a. To je onaj čovek koji nam je 30. maja 1992. godine rekao da sankcije nisu ozbiljne i da, ako budu uvedene, a neće biti uvedene, neće dugo trajati. Samo zbog te izjave tog čoveka bi trebalo streljati. On sinoć legitimno sedi u fotelji i razgovara sa Mićunovićem. Pre mesec dana, kao zombi buđenje, upalim televizor, a na televizoru, zamislite, dijalog - Bora Jović i Vasil Tupurkovski na prvom programu. Mislim, kalendar sam uzimao da vidim da nije 90-a, jebo te. Meni je mržnja podsticaj. Ne vredi u Srbiji biti dobar, ne vredi. Ja sam bio dobar i prema komšijama, prijateljima koje sam izgubio, pa vidim da to nigde ne vodi. Ovo vodi negde, ovo ima smisla. Ja zaista verujem da neka vrsta zaslužene kazne u ovoj zemlji, apsolutno zaslužene kazne u najgorim njenim oblicima može eventualno neke ljude da probudi. Živim za dan kada će ponovo da uvedu neke sankcije. Stalno me interesuje koji je kreten iz Evropske unije smislio strategiju pregovora sa Koštuničinom vladom, to me opseda, koji je idiot smislio da ovima treba da veruju. Neki dan slušam, Vuk Drašković kaže - pravi je trenutak da tražimo od Evropske unije da nam sada pomognre milionima dolara pomoći, da nas odmah pod hitno, preko reda prime u Partnerstvo za mir, u Evropsku uniju odmah, inače – i tu je cela poenta - inače će doći na vlast – opet čuvena priča - radikali. To me podseća na one mafijaške zakone, dakle, imamo jednu bandu koja teroriše čitav kraj i ako mi ne platimo toj bandi, oni će još više da nas terorišu. Dakle, mi nećemo da se oslobodimo bande, nego još da im platimo. I onda čujem izjavu iz Evrope, ne znam ko je to rekao, kao mi zaista verujemo vladi da ona radi na hapšenju Ratka Mladića. Ne rade. Boris Tadić trenutno radi na koncepciji ptičijeg gripa, izvinjavam se, na tome rade. Ma kakvi datumi, pa neće da ga uhapse i neće i neće. Ja ne znam kako da nacrtam tim ludacima iz Evrope - neće, bre. Mi imamo vladu neverovatnu, to su sve glumci oskarovci. Kad sam u subotu išao Bulevarom i kupovao tu policu, gledao sam te koji idu na to slavlje Miloševićevo. Znaš kako ti ljudi izgledaju? Kako on može da glasa, pa oni kad vide tramvaj, to je za njih lokomotiva, to je gvozdeni konj. 90% nikad nije videlo tramvaj, to je panika kad naiđe tramvaj, panika. Novine, koji znaju da čitaju, to se čita ovako usnama, mrda se glava, drži se rukom da se red ne pogubi. Pa ti ljudi stvarno veruju sve što im kažeš. Pa oni stvarno veruju da ljudi tamo u Americi, u Francuskoj ustaju sa mišlju kako će da sjebu Srbiju. Godine 1990-e, na jednom od prvih zasedanja Beogradskog kruga, ja sam držao kao svoje izlaganje povodom knjige koja se u Pančevu pojavila u školama, jer je lokalni bos SPS-a bio istoričar i napisao je knjigu istorije za VIII razred i meni se jedan roditelj obratio i doneo mi tu knjigu. Ispričaću jednu čuvenu priču iz te knjige o kralju našem Milutinu. 1300 i neke godine, Milutin odluči da se vidi sa papom i pošalje papi poruku i papa kaže - videćemo se negde u srednjoj Evropi. I krene naša ekipa iz Srbije na konjima, svašta se tu dešavalo, napadali su ih Hrvati, mudžahedini, svašta je tu bilo i u nešto manjem obimu su stigli, neki su poginuli hrabro i tako. I došli su oni do tog mesta, to sve piše u knjizi, Siniša Batalo je autor, ako se vi sećate toga čoveka, i oni su konačno, posle nekoliko meseci ili godina ili decenija, došli do tog mesta i - vide oni papu. Priđe Milutin papi i reče mu, dve tačke - Marš u pičku materinu, i okrenu se i vrati se u Srbiju. Kunem vam se, to je lekcija iz istorije. Dakle, to je naša poruka svetu, eto. |
- 18:58 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
________________________
________________________
Idi na vrh strane >>
|
v Dnevnik.hr |
