Nije da mi se piše novi post.
niti je da ga je itko tražio..
al ipak ču nešto napisat...
Često se dogodi da se odvojim od svieta neko vrieme...pa ne priČam ni s kim...
stvorim svoj mali svijet.. svoj mali svemir....
mislim da me niko ne konta....nit da moram i s kim komunicirat..
Onda shvatim
da je bez drugih nemoguće biti...
da nam je Bog i dao oruđe govora kako ne bi bili otoci...izolirani i neshvaćeni...
i onda..kad se probudim i shvatim to....nekako osjećam da nije u redu
zapustit sve "odnose"...ne izlazit...smišljat glupe izgovore.. i onda se javit ljudima i očekivat da pređu preko toga..
htjeti to nadoknadit kavom il nečim sličnim..
možda sam luda...glupa...neiskusna...
al znam da to od mene jednostavno nije u redu...al problem je što ni sama
to ne mogu objasnit ni opravdat...žao mi je...
Sada opet smijem se...no reason again...al nije ni važno...
mislim da se sreĆi ni ne treba znat razlog..
mogu samo poželjet da me ovaj feeling što duže drži...
i da me ljudi do kojih mi je stalo još uviek poštuju i prihvačaju...
nadat se....
ko što bi Ivo Andrić reko:
I siromašak....oličenje svake
zemaljske patnje,
nepravdi,stradanja,bola
Putuje,sjajan,na oblacima
caruje nad svim harmonijama ,
nošen utjehom
koja dolazi od misli.....