< | kolovoz, 2015 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | |||||
3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 |
10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 |
17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 |
24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
31 |
Ja (Veronika)
Eto, sad nekako mislim, kako nikada nećemo imati terasu ni psa, i nikad nećemo praviti one palačinke za nas. Palačinke se i tako mogu naručiti. Donesu ti do ulaza, odškrineš samo malo vrata, preuzmeš račun i toplu kutiju, platiš, zatvoriš. Zatvoriš srce i šutiš. Možda je vrijeme za palačinke. Stavim čašu na stolić i mobilni pored nje. Odbrojavam vrijeme. Promatram čašu. Promatram telefon. Onda vidim tvoju ruku. I svoju kosu. Fotografija svjedoci o zatvorenim očima. Onda ona ulica. Jednom sam ostala pola sata u kupatilu, pod tušem, plakala, a ti si skoro zvao hitnu jer se nisam javljala. A ja sam spirala i spirala šampon, ušuškana pod mlazom tople umirujuce vode. I plakao si. Uplašen. Da mi se desilo nešto. A ja sam se samo sakrila pod mlazom vode. Pokušavam da razmišljam na taj način. Da ti sada to radiš. Štitiš me od onoga što ne želim da vidim. I onda vidim one party ribice. Cijelu kesu. I jedan dio svoga ramena. I jednu polovinu tvoga lica. I jednu svoju polovinu. I jedan dio tvoje ruke. Obrve. I bijele zube kako grizu. I onda čujem na vjestima da se Mjesec skuplja poput stare jabuke. Hladi se. Trčim napolje. U dvorište. I vidim da je to laž. Vdim još mnogo toga. Sve ono što mi ne možeš reći. Jer ja još uvek hoću terasu. I palačinke. I psa. I pun Mjesec nad svojom sobom. Oznake: arhiva |