Narodne bajke i legende
03.03.2010., srijeda
Konj i čovjek
|
Bio je neki čovjek i imao jednog konja, pak je od onoga i živio, što je na njemu iskirio. Ali po njegovoj nesreći nabije konj sadno. Sad od njega tko tužniji, tko žalosniji. Kudgod ide, svakomu je svoju nesreću pripovijedao. Jednoć sjede pred kućom svojom, i dok on tude nabraja, naiđe nekakav čovjek, pak i njemu pripovjedi žalost svoju govoreći kroz plač: - Ja imadoh jednog konja, i što sam na njemu izradio, od toga sam dosad i živio, pak evo sad nabi sadno, i ništa ne mogu na njemu već izraditi. Već molim te, ako znadeš od toga štogod, kaži mi. Onda mu on odgovori: - Ta to je lako, uzmi orah, istuci ga, pak onda pospi onim prahom po rani, i odmah će proći. Tko sada veseliji od njega; odleti na tavan i nađe orah, pak ga stuče i pospe ranu. Onda odvede konja na livadu, a on se vrati natrag. Poslije toga prođe nekoliko dana; sjeti se on svoga konja i pođe da ga obiđe. Došav na livadu vidi, gdje je na konju njegovu iz sadna izrastao orah i još, što je bolje, rodio kao kita. On pogledav uz orah, niz orah, uzme grudu zemlje, pak se hiti na njega i istrese nekoliko oraha. Ali malo zemlje one, što je on hitio, ostane na orahu, i opet se on kući vrati. Kad prođe nekoliko vremena, opet pođe da vidi svoga konja u livadi. Al' kad tamo, ima šta vidjeti: na orahu veliko polje naraslo od one zemlje, što je ostalo na njemu, kad se je hitio. Kad to vidi, vrati se kući, te upreže volove i pođe, pak uzore polje i posije prohu. Ma da je bila vrlo sušna godina, ipak je njemu rodila proha dobra. Kad on vidi, da se je gdje nadveo oblak, tad konja za ular, pak pod oblak, i tako mu uvijek nakisivalo, kad je htio. Kad već dođe vrijeme od žetve, zovne žeteoce, pak požanju i snesu na jedno mjesto, gdje će sabiti. Pobacav sve snopove, samo još jedan ostane; uzme vile, da i njega baci; ali lisica izleti ispod njega, pak preko polja uteče, a on za njom poleti, da je uhvati. Trčeći za njom dođe na jedno blato, i pođe da pređe, al' mu zapadnu noge u blato, i nikako se ne mogne izbaviti. I tad se dosjeti što će: brže bolje odleti kući, donese motiku te iskopa noge iz blata, pak se opet naturi trčati za lisicom. Putujući dođe od jedne vode. I siromah, trčeći umorio se i ožednio pa brže bolje odsiječe sebi glavu te se napije, pa opet put svoj nastavi za lisicom. Kad prevali nekoliko puta, izvadi peškir, da otare znoj sa čela; al' kad on ne ima na njemu glave, i sjeti se, da je ostala kod vode, gdje je pio vodu. Potrči natrag, pa kad on tamo, već lisica smanula pola mozga. I tako su postali oni ljudi, koji su bez mozga. |
Ljubavnici s Brijuna
|
Ljubav, ljubomora i zločin - tema su brijunske legende stare oko dvije tisuće godina, koju su stoljeća sačuvala do naših dana. Ova potresna predaja dio je tajanstvene povijesti pulskih otoka (Insulae Pullariae) oko prvog stoljeća naše ere. Živio jednom, kaže legenda, u svom raskošnom dvorcu u zaljevu Valkatena, na Velim Brijunima, bogati Aulus, vlasnik tvornice opeka, amfora i uljara. Bio je već u dubokoj starosti kada je odabrao među svojim mnogobrojnim robinjama najljepšu - Lidiju - i uzeo je za ženu. Lidija je imala samo dvadeset godina. Za srce željno ljubavi nije mnogo značilo to što je prije bila robinja a sada matrona, štoviše, mnogo je patila zbog toga što mora svoje tijelo poklanjati starcu. Sve joj je mogao dati stari patricij, ali ne i ljubav. Lidija je sama našla ljubav... Zvao se Gaj, lijepi, hrabri i mladi sin drugog patricija iz Brijuna i Aulusov prijatelj. Gaj, koji je uvijek odnosio prve pobjede na utakmicama kvadriga1 u pulskoj Areni, uzvratio je Lidiji ljubav, svim svojim bićem. Ljubavni sastanci bijahu sve češći, strast sve veća, a ljubavnici su postajali sve neoprezniji. Zbog toga, a i zahvaljujući nadgledniku robova i uhodi Rufu, stari Aulus je otkrio njihovu ljubav i spremio groznu osvetu. Jednog dana Gaj je opet pobijedio u cirku2, a u čast Gajeve pobjede u amfiteatru3 Aulus je priredio gozbu. Za vrijeme ručka stari patricij izrazi želju da Gaju pokaže golemo blago koje čuva u skrovištu kraj kupatila, u podzemlju dvorca. Gaj, ne sluteći zlo, pođe s Aulusom i Rufom u podzemne prostorije. Aulus otvori otvori teška željezna vrata u jednom udubljenju među podrumskim svodovima i oni uđoše u mračni hodnik tepidarijuma4... Iznenada se ugasi baklja, Aulus i Rufo iziđu brzo iz hodnika, zatvarajući za sobom vrata. Zatim su vrata sazidali... Gaj nije više izašao. Lidija nije više čula za njega... Ali nesretni mladić nije nikada zaboravljen. Ljubavnici s Brijuna i dalje su živjeli u legendi. A da li je legenda bila samo plod narodne mašte obogaćena kroz dvadeset stoljeća? Zna se, da se jedna ljudska lubanja nalazila na kuli usred Brijuna do kraja drugog svjetskog rata, a onda je nestala. Tu lubanju otkrili su arheolozi negdje oko 1913. godine kada je vlasnik otoka bio barun Paul Kupewieser. U podzemnom hodniku tepidarijuma jedne rimske vile u uvali Verige pronašli su arheolozi zazidana vrata a iza njih kostur u čučećem stavu. Na podlaktičnoj kosti nalazio se zlatni lančić s pločicom na kojoj je bilo urezano ime GAIUS LUCANIUS BASSUS... 1) kvadriga - (lat) četveropreg pred kolima na 2 kotača 2) cirk, cirkus - (lat) u robovlasničkoj epohi golemi javni otvoreni ograđeni prostor za igre i natjecanja 3) amfiteatar - (grč) kod starih Rimljana nenatkrito okruglo ili eliptično gledalište oko arene 4) tepidarijum - (lat) prostorija za toplu kupelj u starorimskim kupatilima |
Žabica divojka
|
Živeli su tako jedan muž i žena i već su bili skoro ostareli, a diteta nisu imeli. Vavek su boga molili, da bi njin dal kakovo dite. Projdu najzad na jedno prošćenje i mole opet boga, da bi njin dal dite, ma makar bila i žabica. Povrnu se nazad doma, i borme žena oćuti, da je zanosećala i za devet meseci rodi ona ale ča? - Žabicu! Ma i s tem su bili veseleši, leh prez niš. Žabica j' bila uvek vane va trsju i malo kad doma dohajala. Muž stari je vavek delal va trsju, a žena mu saki dan hodila z obedom. Ale, kako je već bila ostarela, počela se je jedan dan tužit, da već ne more ni z mesta, a kamo mužu poć z obedom, aš njoj već nogi niš ne valjaju. Sad dojde žabica-kćer zvani, a ova već imela četrnajst let, pa govori: - Majko! Vidim, da ste stari, da već ne morete hodit, ni ocu poć z obedom, leh dajte obed, ja gren š njim. - Draga moja kćerko žabice, kako biš ti šla z obedom, kad ne ćeš moć ni nosit, pa nimaš ni ruk, s čem biš prijela lonac. - Ja ću moć nosit, - govori žabica, - leh mi kladite lonac na hrbat i vežite mi ga za nogi, pa se ne bojte. - E pak provaj, ako budeš mogla. Sad njoj klade lonac na hrbat, veže njoj ga za nogi i pošalje ju ća. Žabica nosi, nosi, a kad je došla k lese od vrta, kade j' njoj bil otac, nije mogla opret ni preko poć, pa počme oca zvat. Otac dojde, zame lonac z nje i ji. Žabica mu pak reče, neka ju digne na jednu črešnju. On ju digne, a ona počme kantat. Kanta, da se se od nje ozvanja, i to tako lipo, da bi čovik rekal da to vili kantaju. Sad pasiva tuda kraljev sin, ki je bil na jagu došal, i nasliše kanat. Kad već ni bilo kanta čut, dojde staromu i pita ga, ki to tako lipo kanta. Stari govori, da on to ne zna, da on nijednoga ne vidi, ni ne čuje, leh gavrani nad njim leteč. - Ma povejte mi leh, ki god je; ako je muški, bit će moj pajdaš; ako je divojka, bit će moja ljuba. Ale staroga bilo sram i strah povedat, pa reče da on ne zna. Sad pojde kraljev sin doma. Drugi dan donese opet žabica starom ocu obed, i opet ju on klade na črešnju, a ona počela opet kantat, i glje, dojde kraljev sin i danas i napočno tamo na jagu, leh da čuje opet kantat i da vidi, ki je. Žabica kanta na črešnje, da vas dolac ozvanja. Kad je kanat prestal, opet dojde kraljev sin staromu, pa ga pita, neka mu poveje, ki to kanta. Stari mu govori, da on ne zna. - Da, ki ti je obed donesal? - pita ga kraljev sin. - Ja san, - veli stari, - sam doma hodil, pa san bil trudan tako, da nisam mogal jist, pa san ga sobon donesal. - Ma srce mi vanka znimlje on kanat, vi sigurno, starče, znate, ki kanta, povejte mi; ako je muški, bit će mi pajdaš, ako je divojka, bi će mi ljuba. Sad govori stari: - Ja bin van povedal, ale me je sran, a i vi bite se jadili. - Ma ne bojte se, leh mi vi povejte. On mu sad poveje, da to žabica kanta i to da je njegova kćer. - Recite njoj neka gre dole. Žabica dojde dole i još jedanput zakanta. Mladiću se srce skače od veselja, pa njoj govori: - Budi moja ljuba. Jutra imaju doć mojeg dveh brat ljubi, i ka od njih donese lipju rožicu, toj je obećal kralj, da će njoj i zaručniku njemu kraljestvo pustiti. Za moju ljubu dojdi ti tamo i donesi rožicu, kakovu budeš otela. Žabica mu odgovori: - Ja ću doć, kako želiš, ale ti imaš z dvora poslat belega peteha, na ken ću doć jašuć. On projde ća, pošalje njoj z domi beloga peteha. Ona pak projde k suncu i prosi sunčane halji. Jutro dan, kad je bilo, zajaše žabica peteha, a halji sunčane zame sobom. Kad je takova došla do gradske straži, ni ju ova hotela pustiti, ale kad je rekla, da će ih tužit kraljevu sinu, ako ju ne puste, puste ju onput valje. S čen je stupila va grad, valje njoj se peteh učini bela vila, a žabica se učini najlipja divojka na svitu, obuče sunčane halji, a za rožicu nosi klas od šenice i tako dojde va kraljev palac. Sad dojde kralj najprvo k ljube najstarejega sina i pita ju, kakovu je rožicu donesla. Ona mu pokaže šipak. Dojde k ljube srednjega sina, pa pita kakovu je pak ona rožicu donesla. Ona mu pokaže garoful. Obrte se k ljube najmlađega sina, opazi valje pu nje klas od šenice, pa njoj govori: - Ti si nam najbolju i nakorišneju rožicu donesla; vidi se, da znaš, da se prez šenice ne da živet i da ćeš znat škrbet. Ča te nam druge rožice i superbija? Oženi se za najmlađega moga sina, komu si ljuba, i njemu ću pustiti moje kraljevstvo. Tako je postala žabica kraljica. |
