404:Emotion not found

Ovih zadnjih mjesec dana smo mi dramci iz 7. grupe spremali predstavu Naša Antigona i uspjeli smo. Nakon napornih 3 godine ta je predstava ugledala svijetlo dana i ne mogu opisati koliko sam bila ponosna i sretna zbog toga.

Nije sve teklo glatko naravno, a ja sam imala posebnih problema, ne samo s scenama nego i sama sa sobom.

Stvar je bila u tome da ja u završnoj sceni moram moliti za oprost i pokazati kako je meni stalo do te osobe. I da ga jebeš nikako ja to odradit i još uvijek nisam odradila. Mislim meni govore da je to bilo super i da je u redu, ali meni nije. To jednostavno nije to.

Svaki put kad bi krenula ta scena, sve one pripreme i dohvaćanja te emocije koje mi treba - ja blokiram. Userem se. Ne mogu. Iako sam si uvijek govorila da "ne mogu" ne postoji i to govorim svojim klincima na plesu (da, vodim grupu na plesu), ja to stvarno nisam mogla i ne mogu.

Pošto smo si mi svi ko jedna fameja na dramskoj, mene su odvukli u wc i počeli smo jedan kratki razgovor. Pitale su me sve i svašta, jel mi umro neko bitan, jel sam ikad toliko zasrala u životu da sam morala bit na koljenima i molit za oprost, jel ja plačem...da bi na kraju zaključili kako sam pomalo bezdušna i nemam taj neki touch koji očito svi ostali imaju.

Ali stvarno, ništa nisu mogle izvuč iz mene. Tu večer nakon probe, dok sam ležala u svom toplom krevetu, prevrtila sam si cijeli svoj život u potrazi za tim nekim velebnim oprostom ili nekom tugom. Ništa. Nisam mogla spavat.

Onda mi se upalalila lampica.

Ja nisam bezdušna i bezosjećajna. Možda malo. Ja sam samo jako pozitivna i uvijek idem dalje. Ako mi se nešto ne sviđa, maknem se od toga. Uvijek gledam na bolje i nadam se boljem. Jednostavno imam druge prioritete u životu - ja sam sama sebi broj jedan. I to je meni super. Imam ljude do kojih mi je stalo, a svi ostali su samo u prolazu.

Tako da, ako vam netko kaže da ste bezosjećajni jer ne plačete na Titaniku ili nekom drugom srcedrapajućem filmu, nasmijite se toj osobi u facu onako od srca jer je glupa i nema pojma šta priča.

Sad bih se osvrnula na svoje iskustvo kao trenerica u svom plesnom studiu. Moja grupa su cure koje idu u više razrede osnovne škole. Imam ih 5 komada i svaka je posebna na svoj način. Divne su, talentirane i, što je važnije od talenta, uporne i slušaju me. Nisam stroga, ali ih ispravljam odnosno moram ih ispravljati jer ako ne onda će naučiti krivo i onda se ti slikaj sa kasnijim ispravljanjem.

Moram priznati da zna biti naporno učiti ih koreografiju jer im moraš puno puta pokazat i objasnit im kako bi naučile. Povremeno i nervira, ali rezultati su neprocjenjivi.

Kada nauče koreografiju i onda je otplešu kako spada dođe mi da ih sve izljubim i tjera me da budem bolja u svemu jer sav onaj trud i vrijeme koje sam uložila u njih, one mi vrate svojom izvedbom Duhova. Neprocjenjiv osjećaj.

Evo, nakon pola godine šutnje dosadilo mi je pa...voljela bi neke komentare podrške hahaha.