Samostan posjeduje bogatu knjižnicu s oko 20 000 knjiga i arhivski fond. Od brojnih poznatih imena hrvatske kulture i povijesti u Zaostrogu je živio i radio jedan od najpoznatijih fra Andrija Kačić Miošić, hrvatski pjesnik, književnik i filozof, rođen u Bristu 1704. – umro u Zaostrogu 1760 te fra Ivan Despot hrvatski književnik i pjesnik. Fra A.K. Miošić-"starac Milovan“ kako je sam sebe nazivao, u Zaostrogu se školovao, stupio u franjevački red, stvorio sva svoja književna djela, umro, a u samostanu je i pokopan. Često se samostan u Zaostrogu naziva i „Kačićev samostan“. U samostanu se nalazi i stalna galerija slika jednog od najpoznatijih hrvatskih slikara Mladena Veže rođenog u Bristu 1916. Godine.


Andrija Kačić Miošić


Spomenik Andriji Kačiću Miošiću u rodnom Bristu.
Rad Ivana Meštrovića.

SLIDI PISMA OD VITEZOVA DRNIŠKIH I ZAGORSKIH

Grad se bili kod polja Petrova,
u njemu su dica principova,
sagrađen je na tvrdu kamenu
ter se zove Drniš po imenu.

U njemu se goje sokolovi,
krajišnici mladi vitezovi,
koji turskoj sili odoliše,
kad na Drniš oni dolaziše.

Delije ti kažem po imenu,
od kojih se spomenuti mogu:
najprvoga Nakić Matijaša,
biše dika i pohvala naša,

a za njime Nakića Martina,
Matijaša brata rođenoga.
Oba bihu turske krvolije
žestokoga rata od Morije.

Svu krajinu tursku porobiše,
mnoge ruse glave odsikoše,
na stotine sužnje dovođahu,
pusto plino brez broja gonjahu.

Ej Drnišu, gnizdo sokolovo,
na krajini krilo principovo
u tebi se ljuti zmaje rodi,
po imenu Radniću Grgote,

ljuta zmija, silni mejdandžija,
brzi konjik i žestoki vojnik,
koji Turkom na mejdan, iđaše
ter im ruse glave odsicaše.

Kada Radnić iđaše na vojsku,
na njem zlatno trepećaše krilo,
vijaše se mejdandži-košulja,
sva od žute svile sakrojena,

koju nitko nositi ne smide
izvan zmije silna mejdandžije,
koji Turke na mejdan pozivlje,
ol' pozivlje, oli se ozivlje.

Kad se jednom vojske udariše
nasrid polja, turska i kršćanska,
u toj vojsci Radnić Grgo biše,
siče Turke, ne more se više.

Al' ga biše srića namirila,
ništo srića, a ništo nesrića,
na krilaša, silna mejdandžiju,
na njemu je mejdandži-košulja.

S brijetkim se sabljam udaraše
ter se oni teško izraniše:
Radniću je loša srića bila,
a Turčinu gora i jadnija.

Radnića je Turčin udario
ter mu obraz biše prisikao,
Radnić njemu i obraz i glavu,
još desnicu ruku pri ramenu.

Posli toga boja žestokoga
ode Radnić k dvoru bijelomu:
od srebra je obraz sakovao
i viteški pod njim vojevao.

Dužde njemu dade za junaštvo
od Drniša grada kavalirstvo,
još mu daje groše i dukate,
ravna polja, zelene livade.
I pravo je, jer je zadobio!

Leti soko od Karlovca grada
ter Drnišu pada na bedeme:
brani, pobre, gnizdo sokolovo,
kod Petrova polja savijeno.

Nije ono soko, tica siva,
već je ono zmaje od dvi glave,
po imenu Butković Andrija,
silni vitez, na glasu delija,

koji Turkom na mejdan iđaše,
na mejdanu glave odsicaše:
to se zgodi rata od Morije,
kadno svuda bihu mejdandžije.

Za junaštvo steče kavalirstvo
svitlo krilo, od zlata kolajne
i čitluke u polju Petrovu,
jer branjaše krunu principovu.

Ponosi se gnizdo sokolovo,
kod Petrova polja savijeno,
jer porodi mlada kolunela,
kavalira Nakića Grgura,

koji Turke pod mač okretaše,
po Petrovu polju razgonjaše
kano soko bile golubove,
mrki vuče po planinam ovce.

Opošteni dužda mletačkoga,
a u vrime rata Malenoga,
k Livnu gradu često odlazaše,
roblje hvata, glave odsicaše.

U Zagorju ljute zmije kažu,
dva Radnića od sela Sitnoga,
koji Turkom rane zadadoše
i njihove glave odsicaše.

Jednom Mijo lipo ime biše,
Armanda se pridivkom zoviše:
on isiče pod Glamočem Turke
ter junačke okrvavi ruke.

Drugi biše Jure barjaktare
to svidoče sve delije stare,
viteški je Jure vojevao,
svitlu sablju krvce napojio.

Radnići su roda junačkoga,
krunu brane dužda mletačkoga:
tako kažu starci od Zagorja,
od Petrova polja i Ogorja.

Još deliju kažu od mejdana
od Zagorja Ljuticu Bogdana:
ljuti zmaje od Zagorja biše,
na megdanu glave odsicaše.

Velikoga rata od Kandije
ne bijaše takog mejdandžije,
od njega se pivaju popivke,
slavit će se Ljutica uvike.

Rodi majka zmaja i junaka
u Zagorju Despota Čolaka:
desna mu je ruka odsičena
bojak bijuć s carevim delijam.

Livom turske glave odsicaše,
kada junak na vojsku iđaše;
on posiče petnaest Turaka,
krajišnika po izbor junaka.

Kad se jednom vojske sastadoše
nasrid Livna, polja velikoga,
viče junak iz vojske careve
ter dozivlje u vojsku duždevu:

»Nije l' koga porodila majka,
da m' izađe na mejdan junački?«
Svi junaci mukom zamuknuše,
ali ne kti Matase Stipane,

već se skače na noge junačke,
po vojsci je konje izbirao,
za se konja naći ne mogaše,
već sejsanu žutca pod samarom.

Lipo ga je Stipe osedlao
ter ga igra uz polje, niz polje.
Veli njemu Janković Stojane:
»Ej delijo Matase Stipane,

nuder uzmi mojega putalja,
jer ćeš ludo izgubiti glavu!«
Ali junak za to i ne haje,
već poleti uz to polje ravno,

suprot njemu Turčin mejdandžija,
ter se s britkim sabljam udariše,
ali Matas bolji junak biše,
Turčinu je glavu odsikao.

Ej delijo Mandariću Pavle,
od Zagorja, junačke države,
junaci te spominju i slave,
jer si turske odsicao glave.

Kad Vrljiku Turci porobiše
ter lijepo roblje odvedoše,
dočeka ih Mandariću Pavle
u busiji, u gori zelenoj.

Na Turke je juriš učinio,
po gori je Turke rastirao,
mnoge Pavle odsiječe glave
samo svojih sedam vitezova.

Ote Turkom roblje zarobljeno
i lijepo plino zaplinjeno:
to se zgodi rata Malenoga,
po kršćane puno nesrićnoga.

Radića je viteško kolino
u Zagorju puno ponosito,
jer porodi sive sokolove,
na oružju silne vitezove.

Radić Petar jedan se zoviše,
silni Šare pridivkom se piše:
viteški je Šare vojevao,
s Jankovićem Turke isikao.

On pogubi Ahmed zulumčara,
a uhvati Musu Zekijića:
ocu mu je odsikao glavu
i pogubi Saraj Bašić Alu.

Tko pogubi silu Mehmed-agu
i deliju Tursulović Ibru
i uhvati Čolaka Ahmeda
nego Radić Šare od Zagorja?

Kad Janković razbi Ormuš-pašu,
u toj vojsci bijaše delija,
po imenu Radiću Ilija
iz Zagorja od Suhoga Doca.

Junački se Ile podnosaše,
s Jankovićem glave odsicaše,
ne bi nigdi boja ni mejdana
brez Radića Petra i Ilije.

Još mi kažu Božu Zoričića
ter ga hvale kano Ugričića:
s Jankovićem na vojsku iđaše,
Turke siče, roblje dovođaše.

Ne čudi se, pobratime mili,
junaci su Zoričići bili
žestokoga rata od Kandije
malo posli Beča i Morije.

Petrovo je polje ponosito,
jer porodi zmije od mejdana,
dva Matića, dva mila brajena,
u Petrovu polju odgojena,

koji turske glave odsicaše
i carevu zemlju porobiše:
jedan biše kneže Nikolica,
a drugi je vitez Jerolime.