Loše pamćenje & vaza & opasnost
Amy: "Mama! Ivy je pustila Kirty iz kaveza i sad je ne mogu naći!"
Amy je trčala u kuhinju jer sam ja, navodno, pustila njenu zmijicu iz kaveza.
Ja: "Nisam ništa učinila! Amy laže!"
Ljutito sam se opravdavala.
Amy: "Ne, nisi ti, Kirty je sama pobjegla!"
U kuhinju je ušla Lucy i zijevajući rekla:
Lucy: "Kaj je ovo za galamu? Ne mogu ni spavati na miru."
Lucy je bila kod kuće jer su ih za vikend pustili doma da se malo odmore od škole.
Amy: "Ivy je pustila Kir..."
Ja: "Nisam! Ona..."
Lucy: "Hey, stop! Tišina! Nemam stotinu ušiju!"
Ja: "Nisam! Ona..."
Lucy: "Hey, stop! Tišina! Nemam stotinu ušiju!"
Wow, koja tišina!
Lucy: "Amy, smiri se, nije Ivy ništa kriva."
Ona je uvijek na mojoj strani
Lucy: "Ja sam pustila Kirty..."
Amy je bijesno krenula na Lucy.
Amy: "Znači to si bila ti! Sad je ne mogu naći! Izgubila se u ovoj ogromnoj kućerini!"
Ja: "Naravno da se izgubila, imamo preveliku kuću, ali samo zbog tvojih ljubimaca!"
Mama: "Hej, smirite se! Već ćemo nekako pronaći Kirty."
Lucy: "Da, pronaći ćemo je, ja znam gdje je."
Amy: "Što? Ti znaš gdje je Kirty? Spasiteljice moja!"
Lucy: "Gle ovo, a pred par minuta si me htjela zaklati. Ja sam uzela Kirty iz kaveza da ju pokažem Sim."
Mama: "Sim? Tko je Sim?"
Lucy: "Simbellmyne Blake, mama."
Mama: "Aha."
Ja: "Naravno da se izgubila, imamo preveliku kuću, ali samo zbog tvojih ljubimaca!"
Mama: "Hej, smirite se! Već ćemo nekako pronaći Kirty."
Lucy: "Da, pronaći ćemo je, ja znam gdje je."
Amy: "Što? Ti znaš gdje je Kirty? Spasiteljice moja!"
Lucy: "Gle ovo, a pred par minuta si me htjela zaklati. Ja sam uzela Kirty iz kaveza da ju pokažem Sim."
Mama: "Sim? Tko je Sim?"
Lucy: "Simbellmyne Blake, mama."
Mama: "Aha."
Okrenula se natrag svojem poslu. Kuhanju. Ručka. O Bože! Opet? Pa ko bu to jeo? To je fuj bljak! Idem nagovoriti tatu da idemo van na ručak. Ah, da, taa je na putu
Mama: "Simbellmyne je tu?!? Pa kako ja to neznam? Otkad?"
Lucy: "Mama, Simbellmyne će prespavati kod nas. Rekla sam ti da će doći. I pozdravila te kad je došla. I ti si nju pozdravila. Imaš loše pamćenje."
Lucy: "Mama, Simbellmyne će prespavati kod nas. Rekla sam ti da će doći. I pozdravila te kad je došla. I ti si nju pozdravila. Imaš loše pamćenje."
Ovo vam je naša svakodnevnica.
---
Amy: "Lucy, dodaj meni!"
Amy, Lucy i ja dodavale smo se loptom u mojoj sobi. Simbellmyne je otišla pa Lucy nije imala što raditi. Ja sam bila bolesna pa sam morala ležati u krevetu. Mama je otišla na nekakvo snimanje, a tata je na putu. Bile smo same doma.
TRES!
Lucy: "Ups!"
Ja: "Isuse Bože!"
Amy: "Lucy… Sad smo gotove."
Ja: "Isuse Bože!"
Amy: "Lucy… Sad smo gotove."
Razbile smo dragocijenu vazu. Nije bila posebno skupa, ali mami je mnogo značila. Dobila ju je za vjenčanje od svoje bake. Nemam pojma kaj je radila u mojoj sobi.
Lucy: "Nismo gotove, sve će biti u redu."
Ja: "Kako?"
Lucy: "Polijepit ćemo je i bit će kao nova."
Amy: "Pametna ideja. Ti lijepiš, mi gledamo. Može."
Lucy: "A, ne. I vi ćete pomoći."
Amy: "A zašto? Mi nismo ništa učinile. Ti si bacila loptu."
Lucy: "Ako mi ne pomognete, reći ću mami puno toga što ne zna o vama."
Ja: "Ja sam bolesna. Ja ne mogu ništa raditi."
Lucy: "Da, da. Sad si odjednom bolesna. A kad se zabavlja onda si u najboljem redu. Ajde, diž' se, odi dolje po ljepilo."
Ja: "Kako?"
Lucy: "Polijepit ćemo je i bit će kao nova."
Amy: "Pametna ideja. Ti lijepiš, mi gledamo. Može."
Lucy: "A, ne. I vi ćete pomoći."
Amy: "A zašto? Mi nismo ništa učinile. Ti si bacila loptu."
Lucy: "Ako mi ne pomognete, reći ću mami puno toga što ne zna o vama."
Ja: "Ja sam bolesna. Ja ne mogu ništa raditi."
Lucy: "Da, da. Sad si odjednom bolesna. A kad se zabavlja onda si u najboljem redu. Ajde, diž' se, odi dolje po ljepilo."
Pospano sam se odvukla prema vratima.
Ja: "Lucy, nemamo ljepilo, posljednje smo potrošile na sliku koju je Amy razbila."
Vidite kak smo zločeste?
Lucy: "Ah, da. Zaboravila sam. Onda ništa. Kupit ću sutra ljepilo. Ionako idem sa Simbellmyne u shoping."
Amy: "A što ćemo s vazom? To jest, s ovim krhotinama?"
Lucy: "Sakit ćemo nekamo do sutra. Kad mama otiđe, sredit ćemo to."
Amy: "A što ćemo s vazom? To jest, s ovim krhotinama?"
Lucy: "Sakit ćemo nekamo do sutra. Kad mama otiđe, sredit ćemo to."
Odvukla sam se natrag do kreveta.
Lucy: "Amy, daj ipak otiđi pogledaj, možda ima malo ljepila."
Amy je ljutito izašla iz sobe i otišla u potragu za ljepilom.
Ja: "Lucy, što ćemo raditi?"
Lucy: "Ne znam."
Ja: "A zašto ti sutra ideš u shoping?"
Lucy: "Idem na tulum."
Ja: "To mama zna?"
Lucy: "Da. Rekla sam joj."
Lucy: "Ne znam."
Ja: "A zašto ti sutra ideš u shoping?"
Lucy: "Idem na tulum."
Ja: "To mama zna?"
Lucy: "Da. Rekla sam joj."
Pogledale smo se, a zatim i nasmijale.
Ja: "Gdje je Amy tako dugo?"
Lucy: "Idem pogledati. Čekaj nas tu."
Lucy: "Idem pogledati. Čekaj nas tu."
Ostala sam sama u sobi. Odjednom se začulo… AAAAARGH!!! Bilo me je strah. Što je to bilo? Tko je to vikao? Nije se valjda što dogodilo? Iznenada sam čula neki glas.
Glas: "Ivy, pomozi nam!"
Bio je to Amyn glas. Ali, kako? Pa bila sam sama u sobi.
Ja (u mislima): "Amy, što je ovo, kako to razgovaramo?"
Amy (u mislima): "Poslije ćemo ti objasniti. Sad me slušaj. U našoj kući su neki nepoznati ljudi. Troje njih. Dva muškarca i žena."
Amy (u mislima): "Poslije ćemo ti objasniti. Sad me slušaj. U našoj kući su neki nepoznati ljudi. Troje njih. Dva muškarca i žena."
Što? Sad me bilo stvarno strah.
Amy: "Nas su zarobili. Sad ću ti dati upute kako da nas oslobodiš i da ne zarobe i tebe. Ti si nam jedina nada."…
A daj. Pa kako da ih ja spasim sa svojim petogodišnjim mozgom?
P.S. Ovako, trebam dva čarobnjaka (ili vještice) koje će biti iz Rhovaniona (Gryffindora), koji će biti najveći Lucyni neprijatelji. Trebam četiri vještice (ili čarobnjaka) koji će biti moji prijatelji. Znači, petogodišnjaci. I trebam dva lika iz Hogwartsa (pravog).
P.P.S. Oprostite što nisam javila za novi post, ali obzirom da je 23:30, spava mi se. Nadoknadit ću to sutra. 01.06.2007. u 23:30 | 44 K | P | # | ^
. A kaj znaš, možda se i to dogodi... 
