Ne zelim da ispadne kao da suketam, ali posto moj drug cesto kod sebe pise o snovima a ja ih se retko secam zelim da vam kazem o najvecem strahu koji sam ikada doziveo. Imao sam dosta situacija u zivotu kada sam se bas bio uplasio i mnogo bolnih trenutaka ali nije ovde o tome rec. Znate svi onu izreku da svakoj osobi zivot prodje pred ocima bas pred smrt mislim da to nije tacno, covek se seti svih tih stvari kada se skroz 'oladi' kada mu zmarci kroz telo prodju i zna da je debelo najebo. Jednom sam pao sa 2 sprata ali dok sam pado mi nije zivot proleteo jer sam znao da cu biti ok (ako izuzmemo godinu dana lezanja posle toga i jesam ok) tada tj dok sam padao sam osetio: strah, uzbudjenje i na kraju je doslo "oh sranje" kada sam ljosno al to je vec istorija.
Anyway strah nije bio tada nego pre 3 god kada sam iso da bacim smece i ljosno na ledja na stepenice.
E sada pao manje vise ali tog momenta kada sam pao sam bukvalno oslepeo, ja jeste da nosim -5 ali u tom momentu NISTA nisam video samo crno. Trljam oci nis ne pomaze ne mogu skoro ni da ustanem osetim sve delove tela ali NE VIDIM.
Tada sam se oladio... skroz jer izgubiti vid mi je... nezamislivo i vise od nezamislivog. Cuo sam bio korake neke komsije naisle pa mi pomogle nazad do lifta, to je uz dva reda stepenica naslepo uzas zivi i tada sam se poceo secati trivijalnih stvari od ranog detinjstva... znaci jos od kada sam sa 3 godine se opekao sibicom, kada sam sa 7 puco iz vazdusare sa ujakom prvi put... ma sve. Kada su me doneli do stana samo su me polozili na lezaj a ja kao svaka budala nisam dao da se zove hitna pomoc.
Al sada sam ok ali kada se setim tog 'slepila' od oko 10-15 min....
To je pravi iskonski strah koji nikome ne bih pozeleo, taj osecaj bespomocnosti nikome ne zelim.

Pa dame i gospodo to su moje misli i price za sada kuckamo se kasnije...