itchyhead
|
u meni sazrijeva kašalj i to bi bilo to. jednog dana ću imati dijete ili psa i mačku, od čega bi samo jedno moglo u meni sazrijeti. trule mi oči, dovoljno sam bolesna da ustvrdim kako su to zapravo počeci potkopavanja mozga. brazde na licu uočljivije ujutro, mrštenje u snu, primordijalni strah od gluhe noći. dobro, osoba sam koja s lakoćom komunicira, početna nelagoda me čini samo živahnijom, neloš dojam kad želim, ali imam neki drugi bug u percepciji sebe i drugih. upoznala sam divno lude ljude, one koje tvrde da su lude jer se boje svoje običnosti, one koji te rastuže jer su sami rastuženi i razoružani (ali sve dok ima emocija je dobro!). činjenica je da je trenutno moj život 90% različit od onog kakvog bih željela voditi izvan zaštitnih margina mašte i još jedna činjenica da se ne trudim ni u čemu, osim što dan provedem kao biljka i onda si mogu punopravno šaptati glupačo odvratna beskorisna. za dva mjeseca ću diplomirati, to će poboljšati stvari, ali ne znam što s mojim bugovima. ne želim ih baš izgubiti, samo želim ono što želim. mogu li biti konkretnija? mogu, ali onda opet moram zatvorit oči da zamislim. mama mi mora slati sos pakete s hranom jer ovo je moj stil: izađem iz dućana s računom za 32 kisela kupusa, dočim sam kupila samo dva. izađem i ne žalim se, pokisla. dobro, taj dan sam imala temperaturu a vani je pljuštalo. zgusnuto, stvrdnuto gnušanje i prezir (tuča brabonjaka) koje me izrešeta od glavice do trtice. motivirajući monolozi za ohrabrenje zvuče kao samoubojičino oproštajno pismo. mene tjeraju da slobodnije dišem bez panike da ću stati na nečiji žulj i propasti u krvožedne pukotine. što mi se inače dešava, mala stopala vrpolje u 37ici. savjeti: kad piješ, jedi ne liježi onom tko ti ne legne. post je napisan, mogu postati ono što sam zapravo htjela: ovlaž |
