bolja glavo
krutost, ukočenost, iskoprcavanje iz sebe kroz lomljive mentalne konstrukcije. što to točno i konkretno znači uopće, kad svaku noć mogu zaspati bez tableta (ako ne zaspim do 1, proglašavam nesanicu) i probuditi se bez budilice, tlak savršen, srce uredno otkucava, ten uredan, jedino osobnost u trezvenom stanju šteka, no kad se nađem na cesti, sve se doima pijano i rasplinuto, sfumato. govore li i vama stare, fine gospođe (kojih se bojim jer mogu biti agresivne) dušo i zlato kad im se dignete u tramvaju? što da na to kažem, osim da se još više zbunjeno osmjehujem, kao još bezopasniji beboliki stvor?ujedno sam i razdražljiva i prezira puna ali to nije pravi prezir, više tužni klaun točka, nazovimo to obrambenom žbukom i učinimo me još glupljom i nespretnijom i poroznijom - počne s tjeskobom i nesigurnošću, onda imam panične scenarije života koje vrtim u trajanju jednog igranog filma, pa se počnem tješiti unutarnjim parolama - budi hrabra! ne brini, sve nestaje! nikoga nije briga! misli na jupiter! svemir! beskonačnost i ništavilo! duša! to da će svi koje voliš umrijeti! da, sve tako pompozno, patetično i usklično. prije svake stresne situacije prolazim kroz isti mentalni trening a onda ipak dobijem proljev. (ne znam o čemu je trebao biti post. egzorcizam na dnevnoj bazi) |
