|
Eto. Došao je i taj dan. Našli smo se i ja sam se od nje oprostio. Odlazim.
Odlazim za poslom, meni sezona počinje. Ne. To nije razlog prekida. Ali je i ona djelomično razlog što odlazim. Otišao bi ja i ovako, samo sad imam još veći razlog da idem. Tu me sve, baš SVE, podsjeća na nju. Svaka klupca, svaki grm, svako stablo, svaki kutak, mi priča neku priču o nama.
Pomirio sam se sa sudbinom (Ta je riječ u kurcu. Sudbina ne postoji. Postoji samo sklop okolnosti. TO je tema za neki drugi blog. Ima tu dovoljno filozofa, nek se oni sa tim pozabave.). Ja odlazim i ostavljam ju tu. Nadam se da će upalit ona stara poslovica: ''Daleko od oka, daleko od srca.''
Moji osjećaji su isti. Samo mi je sad mnogo lakše držati ih pod kontrolom. Svakako mi je ovo dobra lekcija i dobro životno iskustvo, ali mogu slobodno reć da mi to nije bilo potrebno. Mogao sam ja i bez toga. Sad kad sam iz svega toga izveo nekakvu pouku, mogu zavaravat samog sebe da je gotovo i da je konačno kraj, al zašto me onda tako užasno boli?
Ta neizreciva bol koja mi proždire dušu.
Taj gnjusni teret koji me stišće.
Ta bijedna rupa koja ostaje.
Sve su to osjećaji koje nisam trebao. Ako je to isto tako dio nekakvog Božanskog plana, onda moram reć da je to jedna perverzna igra koju izvodi. Kako voljet Boga ako se on upravo sad naslađuje mojom boli? Kako? (Opet neka filozofska/teološka sranja)
Sad sam samo sretan što sam ju vidio i što sam u njenim očima vidio da me još voli. Samo ponos je zajebana stvar. Jebiga. Nitko nije očekivao da će se ovako završit i to je čar života. Budi spreman na neočekivano jer ćeš u protivnom osjetit bol.
Život je lijep, samo ga sitnice čine ružnim.
|
