| kolovoz, 2008 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
&bull On nikad nije bio pjevač Beatlesa i Stonesa.
No, uvijek je znao što želi, dok mnogi lutaju okolo tražeći ono nešto.
U tome je bila njegova prednost.
A realizacija je već sasvim druga priča.
Zato je i bolje što je otišao. Postao je velik i jak.
Ali, on nikad nije bio pjevač Beatlesa i Stonesa. &bull
&bull On je čuvar vremena,
&bull jahač mokrih valova.
&bull Kao poštar lakog sna
&bull on u snove dosurfa.
&bull Kada oči zaklopiš,
&bull ti se njemu pomoliš
&bull da ti fura anđele,
&bull srebrne,
&bull kroz sve tvoje močvare
&bull i ružne sne.
&bull Sada znaš
&bull da je fajrunt.
&bull Mjesec je
&bull plavi grejpfrut.
&bull Zibam te
&bull k'o malu bebu.
&bull Samo tebi svira bend
&bull na nebu.
×...m0ja v0jska...×
×....tIna..d..raDatiCa...×
×...KeEeEty..×
×...meJcHe...×
×..tekIcaa..÷
×..zRinKa..×
×..mOji i radiNI diZowI..×
Svi smo mi glasnici promukloga glasa. *blabla.
Ja osjećam da dolaziš,
jer kiša odmah prestane
i ulice ponesu osmijeh
koji dobro znam.
U kosi nosiš upletenu,
svjetlo znane nestane,
i prsten sa tri kamena
mi ispuštaš na dlan.
Ti hoćeš da te zavodim,
a ne znaš jezik magije.
Ti hoćeš da te osvojim,
a ne znaš da li znam.
Ja hoću da te zagrlim
i kažem tajnu najveću,
i najljepšu od tajni
koje želim da ti dam.
Neke stvari u životu ne treba shvaćati preozbiljno.
Pogotovo one sporedne stvari. Jednom nam neće značiti ništa.
Baš ništa. I zato, bez obzira na vlastite principe, nema smisla opterećivati se njima.
Potencijalno bježanje i bespotrebno gubljenje živaca predstavljalo bi poraz nanesen od nas samih.
Isplativije je pustiti. Koliku nam god to zapreku na našem putu predstravljalo,
moramo se prisiliti da zanemarimo neke svoje do tada neporecive stavove kako bi iz igre izašli kao moralni pobjednici.
Ništa ne gubimo. Čak i dobivamo. Dobivamo potrebnu pobjedu. To je ono bitno.
Još jednom sam to dozvolila. Nisam htjela. Stvarno nisam. Ne znam ni kako se to uopće dogodilo. Bila sam si obećala da je zadnji put. Izgleda da je trebalo doći do ove razine. Ja sam tu. Stojim mirno i nepomično. Potpuno svjesna svega. Pa spontano je da izazove reakciju. Znala sam ja to i prije. Sada samo utvrđujem i proširujem gradivo. E, to se zove napredak. S ponosom obzanjujem da se više se ne obazirem. Baš kao što se ne obazirem na ostavljene knjige u ormariću.
Ozbiljna sam.
Kad Miki kaže da se boji, on misli ozbiljno.
Baš tako. Neće mi biti žao.
Hahaha!
To sam ja sada. Prelazim svoje imaginarne granice. Da. Znam. Čudim se sama sebi. Dolazim u nepoznato. I baš me briga. Snaći ću se već nekako.
Ima li uopće smisla?
Ne. Nemoj mi reći. Znam ja odgovor.
I Miki je otišao.
Nikada se neću promijeniti.
Ciklički ostvaraj naslućene apatije bez ikakvog oblika destabilizacije.
Da. Pomislila sam.
Da. Trebala bih.
Da. Bilo bi dobro.
Evidentno neostvaren naum.
Nastavljam običnim tempom.
I baš mi se ovako sviđa.
