Jednom Looda, uvijek Looda

Ja sam šopingoholičar.
OK, ne kupujem pradu, miu miu, guči, manolo i ta sranja za koja samo čujem u seriji sex i grad, ali zato sam u stanju potrošit na druge pizdarije onoliko koliko je za moju, malo iznad prosjeka, plaćicu previše.
Uvijek sam obožavala igračke. Kao mala. Kao veća. I kao odrasla. I danas.
Jedva sam dočekala da mi dijete posluži kao izgovor za kupovanje raznih pizdarija od igračaka.
Ima tu raznih faza. Ovisno što već izleti na tržištu kao bum, a dopadne se mom Deči i meni. Kinder igračkice skupljamo onako usput sve redom. Tu smo (čitaj sam) se zakačili samo na jednu kolekciju da istjeramo do kraja dok ostalo kako dođe. Tako da danas imamo Simpsonove u punom sastavu.
Međutim, ono što mi trenutno neda mira su lego kockice.
I tu nisam ja neki frik, jer stotine drugih ljudi zagrizlo je u tu pizdariju i to već generacijama i generacijama. Ja sam ko klinka imala samo one običnjak KOCKE. Lego ne.
Ovih dana faking nadoknađujem!
Krenuli smo od jednog poklončića Lego DUPLO. Kako je moj Dečo još mali Duplo se činilo kao dobar izbor jer ih je lakše slagati od običnih malih legića. A i figurice su mi nekak lepše.
U ovih par mjeseci kako je to krenulo skupili smo onak finu kolekciju, ali vidim da se tome ne nazire kraj. Naime, ne mogu izbaciti iz glave sve te krasne šarene kutijice koje sam vidila na policama i samo razmišljam po koju da danas odem.
Lomim se, jer Deči moram dati primjer da se igračke ne mogu samo tako kupovati svaki dan. Moram ga naučiti da ih cijeni, što će biti nemoguće ako ih svaki dan bude dobivao.
Tako se ja grizem i suzdržavam da ne odletim svaki dan u vražji dućan koji me zove. Čujem ga – leegoooo, leegoo...
Uto hazbnd i ja zaključujemo da se samo radi o klasičnoj šopingoholiji koja me jebe od davnina i koju treba sjeć što prije jer se i podmladak već počinje ponašati kao ja.
To ne dobro, zaključujem.

Možda to i nije tak strašno kako mi se čini. Nemam pojma. Evo jedan mail koji sam maloprije poslala svom Nizozemskom prijatelju. Tražila sam ga da mi tam u toj svojoj privremenoj zemlji pogleda ima li nekih legića koje ovdje nemrem nać. On je na taj moj upit (a naširoko sam objasnila kak mi to „hitno“ treba), onak usput reko da putuje sutra na dva tjedna pa nek se strpim kad se vrati. A ja njemu ovak:
STA !!!??? DVA TJEDNA!!!??? Jes ti senuo? Kaj me nisi shvatio?
Pa ajm sik!!!! Isusek, kaj ti nemres pomoc prijatelju u nevolji!?
Odma posle posla se provozaj malo do obliznjih trgovina igracaka
(valjda vec znas di ih ima) i pogledaj mi za duplice.
Javljaj na sms cijenu i opis proizvoda (ako ne i mms) i kupuj ako kazem
te ih odma uzimaj na taj put u SLO sa sobom i od tamo odposilji u HR.
Jeftnije ce me postarina doc neg iz niskozemske.
Isusek, da vidi njega – dva tjedna. Pa ti si prolupo. Ili su tvoje samaritanske
osobine ishlapile u posljednjih 10 godina???
Ajme herc me skoro copio na ovo tvoje usputno „za legice ces morat pricekat…”

Kad malo bolje pročitam – ipak sam sik. Idem reć nekom da mi šamar opali za početak.

Moja zubarka uopće nije zgodna djevojka.
Moja zubarka je srednjovječna hercegovka. Ma ne, ne smeta mi što je hercegovka.
Nego smeta mi što moja zubarka:
Ne stavlja rukavice dok kopa po mojim ustima;
Ne stavlja masku na svoje lice, pa dok priča – a melje li melje s med.sestrom ili sa šarolikim likovima pokvarenih zuba koji upadaju u ordinaciju – dakle, dok priča njena slina u kapljicama leti zrakom.
Leti i slijeće ravno u moja širom otvorena usta.
A ja ko u horor filmu ne trepćem, ne pričam (jer ne mogu od svih onih pizdarija koje mi je u usta natrpala), nego samo gledam, zbunjeno ko tele, kako nečija pljuvačka leti u moja širom otvorena usta.
A vidim kapljice kako prolaze ispred svijetla onog reflektora iznad moje glave. Ko neka usporena snimka.
Eto gotovo poetično. Da nije za izrigat se.

Ukoliko ne priča, pa pilji u vašu usnu šupljinu, onda diše. Je da, pa mora disati. Diše na usta. U vas. A dah joj ljudi moji – smrdi. Pa ne vjerujem. Zubarka sa smrdljivim dahom.

Ona je isto malo zaboravljiva. Kada vam gurne ono ogledalce na unutrašnju stranu obraza malo zaboravlja – zaboravlja da je to nečija koža, živa i pričvršćena za nekog čovjeka. Jer da misli onda to nebi zabila i natezala do bola, do trenutka kad počnete mlatit rukama i vući je da malo olabavi.

Moja zubarka isto tako neće vam reći da neke stvari morate platiti. Neće vam to reći dok vam zub ne popravi. Onda će staviti račun pred vaš nos i gledati vas kako vam nije jasno.
Pa nije. Imam zdravstveno. Imam dopunsko. Kaj plaćam jebemu? N-E Z-N-A-M. Što ne reče prije!?

Moja zubarka kuka.
Da da. Drma lovu sam tak na privatnoj praksi, ali čim otvorite vrata ona kuka.
I to ne o ničem, neg o parama. A napravi tri zuba i eto prosječne mjesečne plaće.

Moja zubarka me nervira.
A ja godinama već idem kod svoje zubarke.
Jer niti jedna s rukavicama, maskom i svježim dahom nije mi tak dobro popravila zube.
I sve si mislim – pa srednjovječna hercegovka – neće valjda pod stare dane pokupit neko sranje i pljunut mi to u usta.

Imate za predložit neku novu DOBRU zubarku. Hvala.