četvrtak, 01.02.2007.

Neostwarena ljybaw...

Kako ga zaboraviti, mislila sam da je swe krenulo na bolje, i owaj zivot i swe, ali izgleda da je to bila warka... i to opasna.. jer sad bol ubija swe jace i jace.. i netju vishe izdrzati znam... jer me boli, swaki zalogaj koji unesem u organizam, mi se gadi, gade mi se i osobe koje misle da su one najbolje, gadi mi se swe.. zivot sve, i swe manje vidim razloga za smisao zivota... pegla mi se pri samoj pomisli da trebam da jedem... na silu.. jer jos ne odlucujem o swom zivotu skroz.. ali plasim se plasim se odgovornosti, onog trenutka kada sama budem bila na swety sebi prepushtena... plashim se da tju uciniti neshto i vishe netje biti powratka... ako to ne ucinim vetj i pre... jer owaj nazovimo zivot... meni je dao samo bol,bol i josh boli.. ne zelim to... zelim da budem sretjna, da nadjem normalnog decka, koji tje me voleti, a ne da volim, a da nisam voljena... ali ta potraga i bilo koja mi slabije ide, a bash i neam iskustwa skoro nikakvih...
slusham moje drugarice pricaju kako im je decko rekao da bi voleo da se vencaju, i sve te super stwari, a ja to ne mogu vishe da sloosham.. ne mogu! ocajna, neam vishe snage da idem dalje... sutra..? xex sutra ne postoji... ni ljubav,a izgleda nikad netje biti sretje za mene... izgleda da tju patiti i slushati druge kako su presretjni, a to neki, napominjem neki nisu zasluzili...
ne kazem da sam svetica, ali zelim malo sretje, mozda sam sebicna... ali potrebna mi je... potrebna... mnogooo. kao shto je coveku voda,hrana tako mi treba sretja...
ne jedem, ne spawam... ne mogu vishe... i pomislla kak je swe krenulo na bolje, i bilo je mnogo bolje, po prvi put sam bila skroz sretjna, ali onda... bum! tresnula jakoooo... i ostatje oziljak do kraja zivota... koji tje mozda i kratje trajati...
slusham druge i volim da im pomazem, ali oni su totalno zahtevni i prezahtevni..! zele swe....!! ja im govorim kako bi ja skakala od sretje da imam decka i tako te stwari... a oni ne slusaju... zele jos jos i dobijaju.. a ja??? ja.... ostajem sama u mraku, slusajuci sasu kovacevica, koji me toliko poneo i zaludeo... slusam njegove pesme i pitam se hotju li ikada biti i pola sretjna kao oni...
ne znam vishe nishta ne znam... oni su stalno sretjni i uvek nasmejani pricaju mi shta im se sve dogadja... i sve se nize radost do radosti njihove naravno... a oni nikad nisu zadovoljni....
zele jos i jos i jos... a ja stojim sa strane i gledam...
patim... suze lijem... a on je daleko... tumacim svaku njegovu poruku po 1000 puta...
i opet ne znam na cemu sam.... patim slusham muziku i pitam se.. da li tju ga ikada vishe videti..
iako je to ljubav na prvi poged, i taj jedini put smo se wideli odavno prosle godine u januaru...
iako imam tamo drugaricu koju sam upoznal preko neta i trebamo da se vidimo... ne znam plashim se....
plashim se da on nije ozbiljan.. i pitam se zashto me ovak dugo drzi to...
zashto... ako na kraju nishta netje biti.. ili mozda hotje...?mislim da je on neozbiljan.. plashim se toga...jer sam se ja vezala iako je to glupo videli se samo jednom.... ali ako je neozbiljan.. kako onda shto vuce to ovako dugoo. mada smo se mi u prekidima dop jer su mu ukrali telefon...
pitam se u ovako hladnoj notji.. sedim kucam razmisljam o njemu... dok on spawa... spawa i ne zna koliko ga volim... nekad mi se cini da je mnogo pun sebe i narcis... ne znam ne znam shta da mislim znam da ga volim, jer kad sam pre neki dan videla sliku a zadnji put mu facu videla pre godinu, osetila sam... osetila sam da ga volim.... a shta on zeli... zabavu...zezanje.. to ne znam...
SADA u ovom TRENU zelela bih samo da ga vidim i upoznam. jer smo veoma lepo pricali te notji... lepo i opushteno... volim ga ali reci nisu bitne ... volela bih da znam da li on ovo smatra samo zabavom ili mozda samo neka kratka budutja avantura..? ali zashto ovoliko vremena, kada moze da ima skoro svaku(pretpostavljam)... mozda zeli neshto vishe? ne, ne zeli.. nisam ja te sretje...
kad bi barem znao da ga volim... zna da mi se svidja,ali da placem svako vece zbog njega... i da ne mogu da spawam...
ali znam, znam da tjemo se jednom sresti, kada jednom budem otishla kod drugarice ili posto imamo zajednicke rodjake... znam... plashim se.. plashim se svakog trenutka daljeg zivota, jer nemam sretje, i ne zelim da mu budem samo crta, broj... a ucinila bih sve za njega, iako ga ne poznajem najbolje... i swi govore, kako to ne bi uspelo, daljina i te stwari... raskinuo je s curom, rekao mi je danas,danas kad me je kao pozvao na svoj 18 za 2 meseca... da li je to mislio ozbiljno.. ne znam... mislim da mu je to druga cura otkad se ponovo cujemo, sep cini mi se... ne znam mozda i 1000. ko zna... kaze da on ne menja stalno cure, da nije takav... ali ne znam....
Neka, neka bude sretjan, vazno mi je da je on i svi ostali budu sretjni,to mi je NAJVAZNIJE, a ja... videtju vetj....