utorak, 29.05.2007.
Ne mozes protiv sebe
ne kuzim. dokle? sta nema nade, ili? bi li trebalo trajati jos? ide mi na zivce. jako. onako iskonski. bas kao sto sam mu rekla... toliko bi mi lijepo sjela jedna postena svadja s njim.
nije on nista kriv. nije on kriv sto voli. nekoga tko nisam ja. nije on kriv sto me vezao za sebe. nije on kriv sto ja sjedim u sobi i pizdim dok mi pise na msn-u vidjet cemo se mala... nije on kriv sto sam ja bila spremna odabrati dalmaciju prije nego cipele.
kriva sam ja.
ali svejedno mi dodje da se na njega istresem. njemu zbijam bezobrazne sale. njemu pisem otresite poruke. cupkam nogom i suzdrzavam se. a napise mi ajde, ispucaj to... izaziva.
sve se nesto dize u meni, krece neki val svega. prvo nostalgije, zelje za zagrljajem. noga sve brze cupka, a prsti sve bezobrazniji. onda blagog bijesa i ogorcenosti, nemoci i ceznje. pa val 'da ti bar sad mogu pocupati kosu s te slatke glavice'... i tako, val za valom...
ali necu. odbijam se ispucati. nije to moj stil. bar ne preko msn-a. onda mu napisem jos nesto bezobrazno. nekako me ohladi. pomaze.
kao da sam na odvikavanju. stvarno. svi ti nekakvi simptomi. idu mi na zivce. ne mogu mirno sjediti na stolici dok se dopisujemo. bura. nemir. samo da je nesto razbiti.
a ne znam koji je to razlog zasto bi ga htjela vidjeti. konkretno. sta, da ga gledam? da se druzimo? da zabrijemo? jednostavno ne znam. i s vremenom mi je samo sve manje jasno. ali zelja ne opada. da mi je samo imati to nesto. to nesto sto ne znam sto je. da mi je bar osjetiti nesto. ne znam sta. samo zelim. i tezim.
u nista.
sjebano. e da mi je tu negdje. na 1-2 metra. ili centimetra. bilo bi sve jasnije. svaki post o njemu kad napisem, mislim da je zadnji. ali nikako, pa nikako. mozda je ovaj?
koliko inace traje ljecenje od ovisnosti? nekakav rok bi pomogao. prilicno.
