|
Nepoznanica x.
subota, 03.04.2010.
Evo mene. Znam da vam nisam falila, al' šta ćete. Osuđeni ste na još jedan u nizu mojih retardiranih postova. Žao mi je. Pretplatili ste se na to.xD
Dobro. Sad kad smo prošli pozdrave samo da napomenem, zanemarite naslov. Nema veze s vezom. Nisam znala šta da napišem pa sam se sjetila linearnih jednadžbi. A joj. Evo opet glavobolje. -"Smiri se Dylan, Smiri se."-
Evo. Dobro sam. za sad.
Kod mene nema ničeg. Bar ja to mislim. U zadnjih par dana sam... zbunjena. Ne znam što mi je. Nisam sva svoja. Kao da ne živim svoj život nego ga promatram sa strane. Kao da ja više nisam ja. Istina je da mi je život malo ispao iz tračnica, ali... Ne bi se trebala tako osjećati. Zar ne?
Muči me mali milijun problema. Škola, starci, ljubav, ljudi... Ja bi da mogu stavit pauzu. Zaustaviti život koji mi već i ovako prebrzo juri i razmisliti na trenutak. Sve moje odluke do sad bile su pogrešne. Dijelom jer sam ih prebrzo donijela, dijelom zbog utjecaja drugih ljudi. Teže mi je smijati se. Teže mi je skakati i pjevati. Umorila sam se od života koji nisam ni započela živjeti. Od optimistice postala sam prava pesimistica. Da bude još gore tu je on. Osoba koja me toliko muči. Ne mogu ga ne voljeti. Sladak je, drag, dobar... Samo ne znam na čemu smo. Dobro, prijatelji smo, ali imam li šanse za nešto više? Isto se tako bojim da ću upropastiti prijateljstvo. Da, baš je ljubav upropastila moje prijateljstvo.
Razmišljala sam o tom neki dan. Išla sam kući iz škole. Sama. Imala sam vremena za razmišljanje. Sjetila sam se svog bivšeg. Strašno nešto. Bili smo skupa još u vrtiću. Sad se to ne čini kao nešto strašno. Pa bili smo mali. Nismo ni razmujeli ništa, ali... Kad smo "postali cura i dečko" naše je prijateljstvo umrlo. Ugasilo se. istina je da sam ga voljela. Imala sam jedva 5 godina, ali da, sviđao mi se. Moja prva ljubav. Prvi put sam osjećala leptiriće u trbuhu. Skupa smo bili negdje godinu dana. Ni sama zapravo ne znam točno, a onda sam pukla. Ne znam zašto, ali ostavila sam ga. Nestao je onaj osjećaj zaljubljenosti. Rekli su mi da je patio. Rekli su mi da sam mu slomila srce. Onda to nisam razumjela... Sa 7 godina sam krenula u školu. Nismo išli u istu školu. Viđali bi se još jer sam se družila s njegovom sestrom blizankom. Ponovno smo bili prijatelji. Ili sam ja to barem mislila. Govorili su mi da se ponovno zaljubio. U drugu. Bila sam zaista sretna zbog njega. Mislila sam da napokon možemo biti samo prijatelji, ali opet šokantna vijest. I dalje sam mu se sviđala. Nikad nije preboljeo onaj prekid u vrtiću. Začudilo me to da je vukao osjećaje još iz vrtića. Znači, već me 4 godine voli? Ali za mene je on samo prijatelj... Uspjevala sam to nekako ignorirati. Nismo se često viđali pa je bilo lakše, ali u 6. razredu sam se mora preseliti u njegovu školu (duga priča. nije bitno zašto). Mislila sam da ćemo biti prijatelji. Da će mi prelazak biti lakši jer znam nekoga, ali nije. Od dana kad sam došla mi smo neprijatelji. I to traje već više od godinu dana. Neprestalno me izaziva. Vrijeđa. Cinka. Maltretira. Vidim ja da mu se još sviđam, ali morat će shvatiti da ja želim i mogu pružiti samo prijateljstvo. Ništa više. Bilo bi puno lakše da mu nisam slomila srce. Zašto nismo samo bili prijatelji? Znam ja odgovor! *diže ruku* Jer si bila glupa i ljubavlju uništila prijateljstvo. BINGO!
Jesam li naučila nešto? Vjerojatno ne. Ne želim još jednog neprijatelja, ali kad ga tako volim...
Žao mi je. Nije trebalo ispasti tako. Mogli smo ostati prijatelji...
Maybe it would be better if my heart just stop beating...
|
