Lidosfera

utorak, 28.02.2012.

LAKU NOĆ-priča druga, II dio

Miki je poslušno zakoračio u stan i odmah naletio na pripitog domaćina, koji ga je prepoznao i iskreno mu se razveselio, te ga zagrlio i izljubio:-Pa, di si Miki, kućo stara? Nisam te vidio sto godina!
Razveselivši se starom prijatelju, Miki se široko osmjehnuo:-Evo me, malo mi se odužilo zimovanje, al' sad sam „fraj“. A šta slaviš?
-Ženim se! Aa-aa!-zagalamio je Vili, podigavši obje ruke u zrak.
Zatim je još jednom poljubio Mikija u obraz i upitao:-A šta ti je to na oku?
Ne želeći previše objašnjavati, Miki je slagao:-Ma, udario u vrata. Nismo mogli nać' svjetlo. A ovo mi je frend Kalauz. Valjda nije višak.
-Kakav višak, šta pričaš?-bio je gostoljubiv Vili, pa se rukovao s Kalauzom, te se opet obratio Mikiju:-Jebemti buku! Ajmo na balkon da se malo ispričamo.
-Čuj…-zapitao je Miki dok ga je Vili provlačio kroz gužvu u dnevnom boravku.-…ako neko bude pit'o, možeš li reć' da smo s vama otpočetka?
-Nema frke.-rekao je Vili, pa se obratio prisutnima.-Halo, ekipa!!! Ovo su Miki i Kalauz…i s nama su otpočetka! Štima?
-Štimaaa!!!-odvratili su uzvanici, pa nastavili piti i ludovati uz narodnjake.

Bilo je tu svakakvih momaka; navijački nabrijanih huligana u raznoraznim dresovima stranih klubova, polugolih bildera u razvoju, zalutalih pijanaca i par prilično omamljenih džankija koji su se držali svoga kuta i piva kojeg su kao izgovor cuclali vjerojatno od dolaska. Naravno, svi su manje-više bili pijani, osim džankija, ali za njih se teško moglo reći da su bili trijezni.
Kalauz se priključio navijačima, jer je i sam bio strastveni poklonik Cibalije iz Vinkovaca, te im odmah počeo pričati o svojim zatvorskim danima i zanatima koje tamo naučio, a Miki je završio s Vilijem na balkonu, prisjećajući se priča o zajedničkom djetinjstvu prepunom ne baš bezazlenih nestašluka.
I dok je slavlje bilo u punom jeku, među uzvanicima su se odjednom pojavila dva policajca. Pijana rulja ja prvo pomislila da je riječ o nekakvoj šali, pa su počeli zafrkavati „goste“, ali ovima nije bilo do tog, tako da su ubrzo nadglasali „domoroce“:- 'Ko je organizator ovoga?
Vili je čuo što se događa, pa se vratio s balkona i rekao:-Ja sam! Šta trebate?
-Ne trebamo mi ništa, nego se vi trebate stišat'!-pojasnio mu je policajac.-Cijeli kvart ne spava zbog vas!
-Pa, momačka je! Ženim se u subotu!-pravdao se Vili.
No, policajca to nije previše zanimalo, a i glazba mu je sve više išla na živce, pa je podviknuo:-I nek' neko stiša to „ciguliganje“! Ne čujem svoje misli od tog sranja!
Netko je to čuo i stišao, a jedan od džankija i prokomentirao, doduše malo prekasno, tako da su svi čuli:-Uuuh, jakih misli! Mo'š mislit'! Ako su u „em-pe-trici“, daj da i mi čujemo!
-Čuo sam to!-rekao je policajac, pa „progutao knedlu“.-Ali nismo tu da se svađamo, nego da pravimo red. Mogu pisat' prijavu, al' neću ako se stišate. A glazba…mo'š mislit' glazbe…može, al' tiho.
Zatim se obratio pričljivom džankiju:-Mladi gospodine, sloboda govora ne znači da svaka budala mora izgovoriti sve što mu padne ma pamet. Može nešto i zadržat' za sebe…u tvom slučaju, što više-to bolje. Nego, nešto si mi blijed! Jesi li dobro?
-Ma, dobro sam…-odvratio je prozvani bezvoljno.-…al' nisam navik'o na alkohol.
Policajac je odmah iskoristio priliku za verbalnu osvetu:-To ti je super! Ako se nisi navik'o, ne moraš se ni odvikavat'! He, he! Jel' tako?
-Daa, daa.-potvrdio je džanki melankolično.-Sad mi je baš laknulo. Pao mi je „kamenac“ sa srca.

No, kad su policajci krenuli prema vratima, onaj ozbiljniji je prepoznao Kalauza, pa zaustavio kolegu i upitao:-Nije li ovo naš stari prijatelj Kalauz?
Prozvani je pokušao rukom sakriti lice, ali prekasno, jer mu je policajac već bio prišao na doseg daha, te ga počeo ispitivati:-Kako si, momčino? Otkud ti ovdje? I kad si uopće izašao?
Kalauzu nije bilo drago što mu se ovaj obraća na takav način, pa je malo zamucao u odgovoru:-E-evo, na-naiš'o na momačko kod prijatelja. A izaš'o prije dva tjedna.
-Hm, zanimljivo…-ubacio se drugi policajac, zapravo i ne slušajući što ovaj priča.-…a da nisi prije toga naišao i u onaj lokal u prizemlju.
-Nisam, nisam. Kakav lokal?-pravio se lud Kalauz.-Nisam vidio nikakav lokal. Bio je mrak.
-Ma, nemoj!-nepovjerljivo je nastavio policajac.-Neko provali u lokal, a ni deset minuta kasnije, koga zateknemo u blizini? Kalauza, glavom i bradom! Kakva slučajnost!?
-Nemam ja ništa s tim.-ogradio se Kalauz.-Evo, pitajte momke. S njima sam od osam.
-Oni bi, ako treba, potvrdili i da si „mladenka“.-rekao je policajac.
-Pa, nećemo se sad vrijeđat'.-nije se Kalauzu svidjela poredba.-Al' znam ja kako to ide. Čim neko nešto obije, Kalauz kriv!
-Ajd, ne seri! Od osam, a nisi pijan, a lokal nisi vidio jer je bio mrak.-uhvatio ga je policajac u laži.-Pobrkao si godišnja doba. Ljeto je i do devet sati mo'š vani čitat novine.
I dok se Kalauz grizao za donju usnu, drugi policajac je primijetio Mikija, pa se uključio:-A vidim da ti je i prijatelj tu. Kako ono bijaše? Miki? Nerazdvojni ste kad ste vani. Kad si ti izaš'o?
-Prije mjesec dana.-odvratio je Miki, pokušavajući prikriti nervozu.-A s tim dolje, majke mi, nemamo veze!
-Vidjet' ćemo!.-rekao je prvi policajac.-Previše mi je to sumnjivo. Osobno ne znam za nikog 'ko bi provalio u prazan lokal? Nikog, osim vas! Ajmo u postaju, pa ćemo sve razjasnit'.
Kad su se svi skupa našli na stubištu, Kalauz je malo oslušnuo hodnik, pa rekao:-Aaa, vidim da ste smirili i onu damu s drugog kata.
-Koju damu?-upitao je policajac.
-Onu koja je vrištala od sreće.-oraspoložio se Kalauz.-Možda je ona aktivirala alarm…he, he…vriskom.
To je oraspoložilo i Mikija, pa se nadovezao:-Na istoj su frekvenciji. Ha, ha!
Smiješno vam je, ha?-retorički je upitao policajac.-E pa, vidjet' ćete kad vas vrate u zatvor. Tamo vole duhovite momke…ili je bolje reći cure…ali, vi to već dobro znate. Ha, ha!
No, uhićenici se nisu dali zaplašiti:-Ali, mi smo nevini, kunemo se!!! Ha! Ha! Ha!
-Ajmo onda „jumferi“, put pod noge!-našalio se onaj drugi policajac, pa se obratio pijanoj ekipi koja ih je ispraćala iz stana.-A vi pazite! Ako bude još pritužbi, dolazim s „maricom“, pa ćete svi na triježnjenje…eh da, laku noć!
-A šta ako bude lažna prijava?-upitao je domaćin.
-Rekao sam „laku noć“!-ponovio je policajac bez osvrtanja, pa potjerao uhićenike niza stube...

28.02.2012. u 00:11 • 0 Komentara • Print • #

petak, 24.02.2012.

LAKU NOĆ-priča druga, I dio

Dva kata iznad Zbrčićevih slavila se „momačka večer“ Vilima Krampona, zvanog Vili, vječne nade lokalnog nogometnog „trećeligaša“. Obzirom na buku, na zgradi je bilo puno upaljenih svjetala, ali je samo njeno podnožje bilo u mraku, a sve zbog čudne betonske strehe koja se protezala ispod prvog kata i pravila sjenu cijelom svojom duljinom.
No, nekom je ta sjena očito odgovarala, jer su se pred vratima prvog lokala do ulaza meškoljile dvije siluete. Kako se jedna neprestano osvrtala po trgu, a druga čačkala po bravi, činilo se da se radi o provalnicima, jer da su bili ljubavnici, vjerojatno bi se stiskali i ljubili, pa makar oba bili muškarci.
A bili su: Kalauz, onaj koji je obijao, jer mu je to bila uža specijalnost, bio je malo iskusniji kriminalac od partnera Mikija, koji zapravo i nije bio ništa drugo nego čovjek za „promatranje mete“ i čuvanje straže.
A onda je Miki, odjednom, tiho upozorio:-Izgleda da neko ide!
-Izgleda ili ide?-upitao je Kalauz, ne pokazujući ni paniku, ni strah.-Ili mi prodaješ zatvorske fore i hoćeš da se zagrlimo i malo pošlatamo?
-Izgleda da mi se učinilo.-priznao je pogrešku Miki, pa se ljutito osvrnuo na posljednju rečenicu.-I pazi šta pričaš! Nisam ja nikakva pederčina. Iz bukse sam izašao isti onakav kakav sam i ušao, normalan i nevin!
-Ha, ha!-nasmijao se Kalauz.-Svi su u zatvoru nevini…prvi dan! I ja sam bio.
Tada je naglo zašutio, kao da se malo previše izlajao, pa se ispravio:-To ne znači da sam peder. Jebiga, kad te grmalji stisnu uza zid, nemaš kud. Znaš kako je?
-Znam, znam.-naivno je potvrdio Miki, na što mu je ovaj odmah uzvratio.-Koji naivac! Znači, ipak si ga primio! He, he! A jesam te navuk'o! Ovo za sebe sam, naravno, slag'o!
-Pa i ja sam lag'o!-ispravio se i Miki, kajući se što nije držao jezik za zubima.-Rek'o sam to samo da tebi bude lakše

Nedugo zatim, brava je popustila i vrata su se otvorila sama od sebe, a naši provalnici su stupili u lokal i zastali u čudu. Ugledavši prazan prostor, jer iako je bilo mračno vidjelo se da nema ničeg unutra, uglas su zaustili:-Koji kurac!? Šta je ovo!?
Ne vjerujući da su provalili u prazan lokal, rastrčali su se po prostoriji i nastavili jedan drugog zbunjeno ispitivati:-Di su šalteri? Di je blagajna? Di je sef?
Shvativši da je greška u potpunosti njegova, Miki je zašutio, a Kalauz je nastavio:-Pa, u šta si gled'o tjedan dana? Kako su mogli iselit' da ih ne vidiš? Nisu o'šli s rukama u džepovima, nego s cijelim inventarom!
-E, jebiga.-pokušao se opravdati „slijepac“.-Jedino jučer nisam pazio.
I tko zna u bi prepirka završila da Kalauz od bijesa nije udario nogom u okvir vrata i aktivirao alarm, jedan od najiritantnijih koji su u životu čuli:-Piuu! Piuu! Piuu!
-A u pičku materinu! Lokal prazan, a alarm radi!-bio je sve ljući.-Koji sad kurac čuva?
Tko zna iz kojeg razloga, Miki se pokušao našaliti:-Čuva prostor…k'o u nogometu!
Kalauz nije bio u raspoložen za glupe šale u krivo vrijeme, pa je grčevito stisnuo desnu šaku i „direktom“ u lijevo oko nokautirao partnera, poprativši to komentarom:-Prostor, kažeš? E, prostor ti je u glavi…al', prazan prostor!
Zatim se sagnuo i pomogao mu da ustane, te ga usput i prekorio:-Šta se sad prenemažeš? Bjež'mo!
No, kad su izašli van, začuli su glasove s okolnih balkona i prozora, te se uspaničili i uzvrtjeli u mjestu, nemajući pojma na koju bi stranu krenuli.
Kalauz je prvi zakukao:-Uh, jebote! Na uvjetnoj sam! Vratit' će me u bajbok zbog praznog lokala!
-Pa i ja sam!-nadovezao se „nokautirani“ Miki, još uvijek se držeći za bolno oko, pa se dosjetio.-Čekaj! Imam frenda na ovom ulazu, onog nogometaša Vilija. Idemo kod njega! Na trećem je katu!

Nije morao ponavljati. Učinivši im se da vide svjetlo na kraju mračnog tunela u koji su te noći kročili, hitro su pohitali po stepenicama, na tren se zaustavivši na odmorištu drugog kata i to ne bez razloga.
Naime, iz stana najbližeg stubama, čulo se glasno žensko stenjanje i uzdisanje:-Aah! To! To! Aah! Daj, daj! Oooh!!!
Shvativši da se ne radi o nikakvom nasilnom činu, Kalauz se razveselio poput malog djeteta:-Ajmo mi bolje ovamo! Dobro bi nam došlo, a mislim da se ni dama ne bi ljutila. Prima ga k'o da je utekla iz zatvora. He, he!
No, plavooki Miki ipak nije bio toliko oduševljen, prvenstveno zbog straha:-Jebu se ljudi, pa šta? Ne'š sad slušat'.

Svjestan da nije vrijeme za „seksualnu špijunažu“, Kalauz se nevoljko odvojio od vrata i nastavio za Mikijem, koji je već bio pola kata ispred njega. Sustigao ga je tek kad je ovaj stao pred vratima Vilijevog stana, iza kojih se, na njihovo obostrano iznenađenje, čula galama i glasna glazba.
Kalauz nije oklijevao, nego je uhvatio za bravu i otvorio:-Evo, otključano! Ajd ti prvi, ti si mu frend...

24.02.2012. u 01:03 • 1 Komentara • Print • #

četvrtak, 16.02.2012.

LAKU NOĆ-priča prva

Noć je već odavno bila progutala grad i ulična rasvjeta je naveliko radila, osim na Trgu Republike, koji se stidljivo ukazivao u mraku, omeđen samo dvjema ispravnim i upaljenim lampama. Doduše, nije ni bilo neke potrebe za više svjetlosti, jer su i stambene zgrade, koje su se uzdizale nad njim, davale svoj doprinos razbijanju tame, osobito ona sa sjeverne strane na kojoj je i većina prozora bila osvijetljena.
Na prvom katu drugog ulaza slijeva nije gorjelo svjetlo, ali su ljudi u tom stanu još uvijek bili budni. Bili su to sredovječni supružnici Zbrčić, nazovimo ih Danko i Maja.
Danko je ugasio televizor i odložio daljinski na noćni ormarić, nakon čega su oboje legli, okrenuli si leđa i zaželjeli „laku noć“.
Tišina je ispunila sobu, ali nije dugo trajala.
-Piuu! Piuu! Piuu!-odjednom je zapištalo eterom.
Maja se uznemirila.-Je li to naš alarm?
-Nije, to je iz onog iseljenog lokala do našeg ulaza.-umirio ju je suprug.
-A tko provaljuje u prazan lokal!?-čudila se Maja.
-A 'ko? Niko!- pojasnio je Danko.-Aktivirao ga neki štakor!
Na iritantni zvuk alarma, nadovezali su se uzdasi žene u ekstazi, koji su dopirali kroz odškrinuti prozor.
-Aah! Aah! Aah!
Danko se naglo pridigao. Bio je ljutit.
-Pa, ovo je već treći put večeras. Kako više mogu?
Maja je samo mirno dodala:-I mi smo mogli kad smo bili mlađi!
-U stvari, ja mogu i sad!-nije dao na svoju muškost.-Al' kad je tebi jednom dosta. A i mi nikad nismo bili tako glasni.
-Nismo, kad si mi uvijek nabijao jastuk na usta!-prigovorila je Maja.
-Ha, ipak priznaješ da te rasturam.-oraspoložio se Danko, razabirući iz njenih riječi dokaz svoje potentnosti.
-To je bilo samo par puta.-odvratila je Maja, ljuta na samu sebe što mu je dala priliku za likovanje.-Kad sam bila jako narajcana.
Veseli, napaljeni par iz susjedstva se ubrzo stišao, a supružnici su si ponovo zaželjeli „laku noć“.
Nisu ni počeli tonuti u san, a napolju je nastao novi zvukovni poremećaj. Glasnije nego dotad, zagrmjela je narodna muzika, a muški glas je zapjevao:-Ženim se! Aa-aa!!!
Danko je poskočio s kreveta i pritrčao prozoru:-Čuli smo te i prvih pet puta! A da znaš šta te čeka, skočio bi s balkona!
Maja mu se usprotivila:-Šta pričaš gluposti? Ti si se preporodio kad si mene upoznao. Smiri se i vrati se u krevet.
-Šta ću u krevetu kad mi ne daju spavat'. Zvat ću policiju!
Nije ni stigao uzeti mobitel, a ispod prozora se zaustavio automobil. Nekoliko trenutaka kasnije, začuo se zvuk policijske motorole i grubi muški glas:-Tirli! Stigli smo! Ugasit ćemo alarm, pa idemo gore. Tirli! Na kojem je to katu?
-Koji glupan!?-rekao je Danko, kad je čuo policajčevo pitanje.-Uključi uši, konju!
Nakon par minuta, glazba je prestala svirati, a Danko se lagano uvukao pod pokrivač i priljubio se uz svoju dragu. Kako je ležala na boku, tako ga je pokušala odgurnuti stražnjicom, ali ovaj je to krivo protumačio, pa ju privukao bliže k sebi i počeo joj dahtati za vratom:-Mhm! Stara, jesi li za jedno torpediranje?
-Pusti me, nisam raspoložena.-odbila ga je.
Napaljeni suprug se nevoljko povukao:-Još ću pod stare dane ponovo počet' „ručno“!
-„Ručno“ ako moraš, jer ja ti to sigurno neću!-bila je kratka i jasna.
Shvativši da mu je trud uzaludan, a potaknut stanjem u kojem se nalazio njegov ud, Danko je naglo ustao i odjurio u kupaonu. Zadržao se nekoliko minuta, a kad se vratio, bacio se na svoju stranu kreveta i zadovoljno odahnuo. Tek što je sklopio oči, Maja je upitala:-Stvarno si to učinio?
-Pa, rekla si da ti nećeš!
-Jesam, ali nisam mislila da ti je takva sila.-pokajnički se počela pravdati.
Ne obazirući se previše na njene riječi, olakšani suprug je samo promumljao:-Sad više nije važno, laku noć.
-Ma daaj, sad se kao ljutiš.-potpuno se razbudila Maja.-A znaš da sam malo nezgodna otkad ne radim. Ti odeš na posao, a ja ostanem sama u ovom turobnom stanu.
-Turobnom!?-začudio se Danko, pa predložio.-Pa, osvježi ga nekako! Četku u ruke i boji zidove!
-Ja bi', al' ne mogu sama!
-A, je li!-trgnuo se, pa dodao.-E, obzirom da ja nemam vremena, naći ćemo ti nekakvu ispomoć, nekog mladog studenta.
-Ne bi bilo loše!-složila se Maja.
-Ma, vidi ti staru uspaljenicu!-uzjogunio se Danko.-Zaželjela se mladog mesa. „Stari“ Danko više nije dobar. Njemu više ne da. Njega odguruje.
-Da si bio uporniji, dobio bi!-pojasnila Maja.
-Rek'o sam da nemam vremena!-odvratio je suprug, pa završio.-Ajd, laku noć!
-Laku noć!-odvratila je Maja rezignirano, pa se okrenula na svoju stranu kreveta, istinski žaleći što nije popustila kad ju je suprug onako pohotno obgrlio...