22.03.2010., ponedjeljak
Ranjene ptice
|
Eto. I tosam odvalila. Malo mi bilo previše. No to je sada iza mene. Ovoga puta bilo je , ajmo reć ozbiljnije. Ali dobro, sve je to sada iza mene. Ostavilo me u bolnici mada sam se rukama i nogama borila da me se pusti doma. No ne moš ti. Onda sam rekla doktorici "danas vas ne volim". Pa sam odležala dva dana u društvu novih. A ti su najgori jer te ižmiču. Nemaš kud pobjeć. Pizdila sam, ludila, ništa mi nije koristilo. Još je bilo dobro dok smo bile same u sobi, ali kad su došli na televiziju. Ma za poluditi. Za poludit. Onda sam brisala van, ali i vani te dočekuju novi. Jedan mi se upucavao "to da sjedim bliže vama". "Jel se vi to meni upucavate?". "Da , kaže on" "Premlada sam za vas" "A onda ništa". I tako. Nemaš kuda. Ne priča ti se, ne komunicira, hoćeš svoj mir a od mira ni m. Upadi u 6 ujutro. Toplomjer. Inekcija. Buđenje u 6 ujutro sa inekcijom u guzu mi baš nije neko naročito buđenje. Doručak u 9, do tada gladuj. Ah. Sve je to podnošljivo, najnepodnošljivije je što te stalno netko nešto ispituje. Nedjelja. Plemenski dolasci. Taj dio me najviše iritira, nemaš se kuda sakriti. Diljem lijepe naše ljudi se spremaju plemenski dolazit u bolnicu. Pa ih dođe po 16-ero zajedno i jadnog bolesnika ispile do krajnjih granica. Sve to naša kultura. No dobro. Doma sam, imam svoj mir i to je sad najvažnije. Ostalo zaboravljam. Ostavljam iza sebe. |
