31.08.2009., ponedjeljak
Ranjene ptice
|
Još uvijek sam ratnica. Sada ću pisati o onim ljudima koji mi naprave da mi stoji knedla u grlu. I koji me rasplaču. Plačem od sreće što imam oko sebe I takve ljude. Prvo me je jako dojmilo kako su reagirali u mojoj firmi. Odmah su reagirali i odmah su mi nabavili dodatnu prehranu a plus toga rečeno je "što god Levant treba neka joj se nabavi". E na to sam tulila. Ko kišna godina sam tulila. Stajala sam u bolnici pred telefonskom govornicom, preslušavala poruke a suze su samo tekle. Naime , na sekretarici su bile poruke mojih iz firme. Sve su bile dirljive i divne. Mislim prekrasno je imati takvu podršku. Ne samo financijsku .Nije da smo siromašni. Nije da nemamo dvije plaće. (Moja bitno smanjena zbog bolovanja). Nije da smo na rubu bankrota. Nije. Mogli bismo i sami. Morali bismo sami. No uz financijsku pomoć ipak je malo lakše. No nije to. Nego me dirnula pažnja i briga i brzina reakcije. Ma tulila sam zaista od sreće. Zatim sam naišla na ljude koji su se ponudili da će nam pomći . "Što god da treba..." "Ako treba voziti samo zovi". Naravno da Muškarac i ja nećemo iskorištavati. Nismo takvi tipovi. Nekako smo više samozatajni pa sve odradimo sami. No saznanje da postoji netko na koga se možeš ZAISTA osloniti kad ti je teško je nešto neprocjenjivo. Inače znam da je ljudski rod samo deklarativno dobar. Dobri smo na riječima. Svi smo dobri kad trebamo davati pametne savjete drugima. Kad treba povuć za nekoga, kad treba odvojiti svoje vrijeme za drugoga, kad treba birati između svoje komocije i podrške drugom obično odaberemo komociju. Svi mi. Ljudski je to znam. Zato sam neizmjerno zahvalna na toj KONKRETNOJ pomoći. Ne deklarativnoj. Na svim divnim ljudima koje srećem na ovom putu. Konkretna pomoć je nakon tjedan dana došla u vidu matične mliječi koju mi je moja firma kupila i dostavila. U vidu jabuka koje sam dobila od svojih kolega "jedi levant jedi", u vidu pisama,rukom pisanih, u kojima mi poručuju da izdržim ili neka se ne umorim. "Čekamo vas". Lijepo. I danas sam naišla na dozu ljudskosti. Već sam navikla da o svemu moram brinuti sama. I o svojim kontolama, i o zračenjima , ma o svemu. I tako, ja već ratnik veteran dođem bolničaru i pitam "sutra imam kontrolu, jel imate barem vi pojam kad bi to moglo biti?" A on će meni ovako "Mrvica, vi ste tu da brinete o svom zdravlju a ja sam tu da brinem o vama. Sada se lijepo opustite i prepustite meni da brinem". I tako... opet sam gutala.. |
