04.08.2009., utorak
Ranjene ptice
|
Cimerice se mijenjaju ja ostajem. Ukotvila sam se na svom krevetu do zida i nedam se maknut. "Hoćete promijeniti krevet?" je luksuz kojeg sam zaradila boravkom ovdje. Neću. Moj je krevet taj do zida i tu ostajem. To je moj privatni prostor i nedam ga. Cimerice dodlaze i odlaze. IVANKA Najdraža mi je Ivanka. Ivanka je bila kratko samnom a onda je otišla u drugu sobu. Svako jutro odem do nje, pozdravimo se, pitamo se kako smo. Odem joj po novine. Kažem "fuj, to je otrov za mozak, mene to sram kupovat, mislit će ljudi da ja to i čitam" . Onda ona frkne nosom i da mi novce. "24 sata i jutarnji mi uzmi". "Dobro Ivanka ali to je otrov za mozak" držim predavanja, tako se zezamo. Ivanku obožavam. "Di si, di je moja kava?" pita me popodne. "Pa rekli ste da imate tko će donijeti o svijete". Ivanka mi govori "ti si sva isprepadana". "Jesam što mogu". "Nemoj biti". "OK neću". Ivanka je oštra. Kad nešto kaže to stoji. Nema s njom labavo. Takve ljude volim. Ako me nema onda pita "di si jučer?" "nisam mogla doći" "Dobro". "Sad ćeš vidjeti tko su ti pravi prijatelji." "Mislim da ja to već znam" odgovorila sam. Jer možda imam lice naivne i blesave ali iza stoji jedna stara duša. Koja je već prošla dosta razočaranja. Koja zna da uvijek na kraju ostajemo sami. "Vidjet ćeš tko ti je prijatelj a tko nije" nastavljala je Ivanka. "I zapamti. Uvijek sve uzmi s rezervom. Očekuj najgore nadaj se najboljem". Volim biti s njom, volim tu ženu. Daje mi snagu. MIRA Mira je došla u moj prostor dok me nije bilo. Ušla sam u sobu a iz kreveta do mene gledalo me je nasmijano lice sa crnom kosom i dvjema zlatnim naušnicama na ušima. Zlato oko vrata. Zlano na rukama. O svijete, pomislila sam. (zlato ne volim) "Dobar dan. Ja sam V. Drago mi je." "Mira drago mi je" Rukovale smo se kao ozbiljne osobe. Onda sam ja krenula sa svojim uvodnim govorom. Mislim ja sam veteran i znam da se prostor osvaja u prvih 5 minuta. Ako ga mislim zadržat sada kad sam ga osvojila onda treba odmah napasti i odmah postaviti pravila. "Evo ovako. Ja sam vam mrgud. Malo pričam. 6 rečenica dnevno recimo. Ne gledam televiziju, ne čitam novine, ne slušam radio, ne pričam o bolestima i ne razgovaram na mobitel. " krenula sam s napadom. "Što god vi radili ja ću se prilagoditi, no samo da znate da me te stvari smetaju. Mobitel pogotovo". Mira se smješkala. Tko zna što je mislila. Ali, već sam to odavno shvatila, uvodni govori su ti koji kasnije postaju zakonom. Nekakvo je nepisano pravilo da je "gazda" onaj koji je oštriji i opakiji. Sa Mirom sam bila dosta dugo. Krasna je to žena. Davala mi je savjete, pratila me. "To sam sve ja prošla. To su ti faze" Hrabrila me. Hvala joj na tome. Cerekale smo se stalno nekako. I bila je puna dobrih vibracija. Mobitelom je razgovarala kad mene nije bilo u sobi, hvala joj i na tome. Znale smo sjediti za stolom i ona bi odjednom rekla "e daj nas vidi, pa ko dva siročića smo". Pa smo se onda smijale na svoj račun. Mira je otišla doma. TETA ANA Teta Ana je bila prva. Teta Ana je meni postavila zakone. Teta Ana je mene naučila sve o postavljanju "zakona". Kad sam ostala u bolnici stavili su me u sobu sa tetom Anom. Sobica je bila mala. Između naša dva kreveta bilo je možda pola metra prostora. Bile smo osuđene jedna na drugu tim prostorom. Teta Ana rođena je 1914. godine. Imala je zanimljiv život koliko sam uspjela shvatiti. Teta Ana spavala bi po 5 dana. Onda bi se jedan dan trgnula i krenula nešto radit. Obično bi to radila u 3 u noći kad normalni ljudi spavaju. Znala bi meni gurati noge u krevet. Ili mi uzeti šlape pa ih spremiti. Ili bi počela čistiti ladice. I moje i svoje. Meni je teta Ana bila izuzetno draga i nekako sam je voljela. Dočekala me je sa svojim uvodnim govorom "ja ne mogu vjerovati da netko može doći samo tako, ući u tuđu sobu i tu ostati. Ovo je ludilo, ovo je krajnje ludilo". Mrgudna kakva jesam odgovorila sam "Ovo nije vaša soba s tim odmah rasčistite. Ovdje sam sada i ja i morat ćete se prilagodit htjeli to ili ne". Mislim da ona to sve skupa nije shvatila, taj odgovor uostalom nije ni bio za nju, bio je za mene. Tako da se odmah po dolasku naučim da bolnica nije mjesto odmora. Da je tu isto kao i u stvarnom životu samo malo teže. Teta Ana i ja provodile smo vrijeme tako da je ona spavala, ja sam vrtila svoje misli. Ili bi počela pričati španjolski. Ili bi se digla pa jela. Sve bi potamanila. Što god da je bilo na stolu ona bi ko termit samo tamanila. Sve što su meni donosili završavalo bi u njenom želucu. Teta Ana otišla je doma. NADA Nada je umrla zajedno sa svojim sinom na ratištu. Sin joj je poginuo pred 15 godina i od tada ona ne živi. Ona vegetira. Nju nisam voljela i s njom sam se morala boriti i stalno ju prekidati u opisima bolesti. "Neću o tome" siktala sam. Ona bi se dobroćudno nasmiješila pa bi rekla "ma da dobro nećemo o tome" i onda bi nastavila vesti svoju priču. Izluđivala me, trošila mi energiju, davala svoju negativnu. "Vi ne želite živjeti" govorila sam. Kasnije smo se ipak nekako sporazumjele. Kad bi ona krenula vesti o svojim bolestima i svom životu ja bih mirno saslušala. Shvatila sam da joj to pomaže. Slušala bih onoliko koliko bi mogla a onda bi se digla i otišla. Kad je išla doma odahnula sam. JOSIPA Josipa leži. Josipa se ne može dići iz kreveta. Josipa je teška da teža ne može biti. Josipi sam nosila vode. Mazala joj ruke kremom. Pokušala ju nasmijati. Micala sam joj nogu kad je zatražila "daj mi pomakni nogu". "Koju Josipa?" "Tu što ne vidiš jesi čorava? Ovu lijevu". Josipa je otišla doma. MIRJANA "Dobar dan,ja sam Mirjana ja ću ležati ovdje" reklo je jedno simpatično biće, vrlo slično meni po konstrukciji. Mala, krhka. Ja sam šutjela. Šutnja je zlato. Šutjela sam dok ne dobijem priliku za svoj uvodni govor. Ipak mi veterani već znamo da nema otvaranja. Da koliko god netko bio simpatičan ipak nema otvaranja. Onda sam rekla svoj uvodni govor. Ono sa ...ja sam mrgud i sve kako treba i što treba sam rekla. Mirjana je ostala. Ja sam otišla doma. |
