|
Danas je sve nekako teklo. Dobar neki dan danas. Kad bi svi bili ovakvi ništa se ne bih bunila. Časna titova pionirska da se nebih bunila. I taman kad sam zaspala evotiga zvoni na vratima. Pa me probudi iz duboko(umno)g sna. Pa sad glavinjam. Simo tamo. Ne znam doći k sebi. To obično tako biva kad te netko probudi iz duboko(umno)g sna. A što je još gore pas mi je počeo hvatati vlastiti rep što ukratko znači da moramo van. A to opet znači da se moram oblačit. I jučer sam tako. Mislim, obukla se. Taman kad sam sve to izpozavršavala a to stvarno nije jednostavno ni lako, oblačenje mislim, okrenem se a pseto se usidrilo na krevetu i na pamet mu ne pada da bi išao van. A ja se zbog njega oblačila. Onda skidaj se. I zato sada neću, jednostavno neću ići van. Vani je hladno. Vani je vodnjikavo. Vani je mokro. Vani uopće nije zanimljivo. Samo se smrzavam. Vani mislim. Zato ću sada uzeti svog "Iscjelitelja" , knjigu koju čitam već tjednima i lagano se bacit u Perziju i tamo neko vrijeme liječit ljude. A onda, ako si mali pas u međuvremenu ne odgrize rep, onda ću možda i ići van. A možda i neću. |