|
Ljudi pecači su ona vrsta ljudi koje baš ne volim. To su oni likovi koji šute. Onda ti nešto kažeš tek toliko da razbiješ tišinu i bingo, eto uvalio si se. Jerbo su oni samo čekali. Da progovoriš. Zatim te kao poslušaju, a onda krenu vest. Svoju priču ili svoje viđenje stvari. Nadovezuju se. Sad ne bi to bilo ništa strašno, to bi se zvala komunikacija, da su ljudi pecači normalni ljudi. No to su takvi tipovi koji su unutra crni. I koji su u stvari pesimistični, samo oni sami sebe vole nazivati realističnima. A kod takvih likova flaša je uvijek poluprazna, ostali ljudi su idioti ili glupani, situacije su tragične ili dramatične. E sad. Ti dakle kažeš nešto. Na primer "ma hrana je..." i htio si reći fenomenalna ili odlična. No ljudi pecači te prekinu i kažu "odvratna jelda?" Sad ti staneš. Osjetiš se pritisnuto. Potonuo si. Htio si dati pozitivne energije, htio si pričati, htio si da te se ne prekine, htio si svoju izjavu izreći do kraja. No ne moš. Ljudi pecači to ne bi podnijeli. I znaju da nebi. Zato su te prekinuli. Jer ako kažeš da je hrana odlična, rušiš čitavu koncepciju svijeta i njihovog života. I svrhe bivstvovanja. Jerbo oni žive da bi bili realni. Ljudi pecači su i oni koji ti dozvole da kažeš rečenicu do kraja. Ako je ona pozitivnog stava ti u njihovim očima gubiš vrijednost i svrhu. Jer te (u sebi) nazovu naivnom. I odlaze. Tražiti realiste. Koji će im potvrditi da njihov stav ispravan. Da je realnost realnost, da je život težak, a svijet i ljudi odvratni. Takve pecače volim jer sami uhodaju ali bome i ishodaju sa mog životnog puta. No ima onih koji su si baš zacrtali da će tebe naivnu izvesti na pravi put, realan, te budu uporni. Takve moraš otjerati.I zalupiti vrata za njima. Ljudi pecača ima jako puno na ovome svijetu. Ja ih se bojim jer u meni izazivaju uznemirenost. Osjetim njihovu nervoznu energiju. Kako i ne bi bili nervozni kad 24 sata moraju biti u stanju pripravnosti. Na nadolazeću nesreću. Ili dramu. Ili tragediju. Nesvjesni da ju sami stvaraju u svojoj glavi. I tako svaki dan. Nije njima lako o ne. Dvoje ljudi pecača srela sam danas. Ti nisu bili benigni. No sam ih uspjela otresti. I ostati nedodirnuta. Sve mi se čini da se život svodi na bijeg od takvih. Ljudi pecača. Jer sam prokleto lajava. I želim pričat. Ako pod hitno ne počnem šutjet izgleda da će mi i budućnost biti slična. U bijegu. |