Ovo mi je 739 post pa si ga čestitam.
A što se Malog Pasa tiče , mislim da ne moram posebno naglašavati da je to jedno vrlo komotno biće koje se rodilo razmaženo a od nas je zahtijevalo da tu razmaženost produbljujemo. Inače su njegovi putevi ovi : od kreveta do trosjeda i natrag. Eventualno još do stola ako netko za stolom nešto jede. To mu je tako u krvi. Carevi ne hodaju, carevi odmaraju.
No zadnjih dana mu je vruće pa se vuče po kući u istom, gore opisanom ritmu - krevet-trosjed-stol, samo u sporijem tempu, ako sporije uopće može bit.
U stvari, oboje se vučemo po kući ko pokisle kokoši. Ja s kreveta za stol, pa na balkon, on me prati u stopu, samo što se tu i tamo legne na pod i postaje dvodimenzionalan. Stopi se sa podom. Ili ode na trosjed. I tamo se sklupča. I vegetira.
Mi oboje jedva čekamo da sunce zađe. Ja zato jer ne smijem na sunce , a on pak ima crnu dlaku koja isto privlači. Sunce mislim. Pak živnemo tek kasnije.
Mala pak Pasica, e ta nije baš nešto normalna. Što je sunce jače to je ona više vani. Mislim, hoću reć, ta voli sunce i onda negdje kad je ono u zenitu ona se legne i grije se. Mi dva, Mali Pas i ja , samo ju u čudu gledamo. I mislimo si svoje.
I tako. Idu dani. Čeka se da malo zahladi. Da bismo mogli izaći van kao ljudi, a ne ovako, kao neki tatovi.
Izlazimo mi i noćne životinje. Noćne životinje idu u lov, mi idemo u šetnju.
Sove su nam prijatelji, eto dotle smo došli. Još malo i oči će nam mutirati. Postati ćemo slijepi danju a vidjet ćemo noću. Ako ovako nastavi.
Stoga molim odgovorne da pod hitno pošalju neku kišu. Malo oblaka. Mrvicu manje sunca.
Inače ćemo nas dvoje poludit. Mali Pas i ja.
|