|
Hodamo putem moji pesi i ja. S jedne strane uskog puteljka ograda s druge pruga. Tamo di je ograda čovjek s nekim vjedrom ide stepenicama na kat svoje kuće. Mala pasica stane da će piškit. On stane i počne gledati. I sad kreće : "Što tvoj pas misli tu pišat?" "Da" "Tvoj pas neće tu pišat!" "Zašto? To je izvan vaše ograde." "Pa što onda. Tvoj pas neće tu pišat". "Pa postavite onda ogradu" "I jasno da ću postavit ogradu" počinje tiltat ovaj. No prekasno je. Digao mi je tlak i sada nastupam ja. "A recite od kad smo nas dvoje na ti?" govorim "Mooolim?" "Ne sjećam se kada smo nas dvoje prešli na ti". govorim mirno. Šutnja. Ne predizborna. Ona vrsta šutnje koju volim, jer znam da sam pogodila u sridu! No ipak dolazi odgovor "Ti si meni niko" "I vi ste meni nitko pa vam ne govorim TI. Odite i kupite si bonton to vam preporučam", sad već lagano povisujem ton, ne mogu se kontrolirat "u bontonu VAM piše da se nepoznatim ljudima obraćate sa VI, upravo kako ja radim VAMA" "Rekao sam ti da si ti meni niko" "I vi ste meni niko ali vam govorim VI. I molim vas da mi se izvolite obratiti sa VI dok Vam ne dozvolim da mi govorite TI. ". A onda me krenulo. Pa sam odvalila maraton a sve na temu bontona i toga neka ode i neka si ga kupi. Ako nema novaca ja ću mu posuditi. Na kraju sam već vrištala. Šutnja. Izlazi žena na balkon ili terasu što ti ga ja znam što da da podršku. "Sramota" govori "tu psi seru i pišaju pa se djeca ne mogu igrati" "Gospođo GDJE se to djeca ne mogu igrati?? Na pruzi?" pitam začuđeno. onda sam odustala. Nemoš ti s takvima pogotovo kad im vidiš izraze lica. Prestraše te. Jer izrazi lica im govore sve. O mržnji . O sebičnosti. O ..... Pa sam otišla. Tresla sam se još dugo, ne zbog straha od tih ljudi nego ...ma da...od straha od takvih ljudi. Taj neće prezati ni pred čim. Taj će zaista staviti ogradu dva metra dalje. Jest da nije njegova zemlja, ali...Taj će zaista misliti da ima sva prava na ovome svijetu jer je moja pasica piškila na mjesto gdje on smatra da nije prigodno. Ponekad se zaista bojim ljudi. Jučer : Malena laje. Mlado žensko biće ju tjera. Što ju više tjera malena više laje. Ja dolazim iza nje. Mlado žensko biće mi govori "Ne možete ju ušutkati?" "Ne znam način" govorim pomirljivo "Izvolite ju ušutkati" dere se ova "A što ste vi nabrijani? " sad ja malo provociram jer mi ide na onu stvar da moram umirivati svako ljudsko biće na ovome svijetu jer OSTAVLJEN i ODBAČEN pas laje. Od straha. "Kako ne bi bila nabrijana kad vaš pas na mene laje već pola sata" vrišti ona. E ovo sa pola sata me nasmijalo. Pa sam nastavila. Provokativno. Htjela sam izazvati njezinu reakciju. "Jeste sada ispucali svu svoju agresivnost na meni i mom psu ili ima toga još?" E tu sam ju ubola. Pa je počela vrištati "Ja bi ga najradije nabola na kolac sada" vrišteći će ona. "Zato vjerojatno i laje na vas" završila sam priču. No ne i Pasica. Pratila je Mladu curu još jedno 20 metara i lajala na nju. Ova skoro da je dobila infarkt. Da objasnim. Nije meni drago da Malena laje na ljude. Malog Psa smo izdresirali, ali mali pas je druga priča. On nije bio ostavljen. Nije bio odbačen. Teže je steći povjerenje Male pasice. Još uvijek ni meni ne vjeruje 100 posto, kako da onda imam autoritet nad njom? Kako da dresiram psa kojeg su drugi bacili, ostavili i sad od mene očekuju da joj zabranim lajati???? I da iz nje napravim psa koji sluša. Bezpogovorno? Kako ? Ako netko zna rado ću ga poslušati. No više se ne ispričavam. Sa sobom i u sebi sam rasčistila. Bila sam tako nekako sva isprepadana. Stalno sam se ispričavala. Dok mi nije sinulo da svaka od tih osoba na koje ona laje moguće da je ta koja ju je ostavila vani. I od tada se više ne obazirem na zločesta bića. Jer istina je ovakva : mala pasica laje samo na određene ljude. Možda je ona bistrija od mene!!! |