05.05.2009., utorak
Svašta nešto a u stvari ništa
|
Nnnda. Već se dugo nisam osvrnula na ona dva nemoguća bića u mom malom domaćinstvu. Sad nemogućih ima više al zna se na koja dva mislim o svijete..  Mali pas, Muškarac i Ona bili su na kućici za vrijeme praznika a ja sam izigravala kao neku odgovornu, pa sam zujala simo tamo. Kao sam imala obaveza u Zagrebu, pa kao moram repove odradit, pa kao moram ovo moram ono i sve sam se nešto kilavila. A bilo je posla, o kako li je puno posla bilo. Onog posla koji mi se nikad ne da napraviti. Na primjer, gledam policu gdje stoje tanjuri već jedno 2 mjeseca i znam da bih morala uzeti krpu i oprati ju jer je zamazana. Ondak ima silina sličnih stvari koje treba napraviti i odraditi a sve nešto toga tipa - uzmi krpu i peri. Pak, kako me je ta noga boljela nešto mi se ništa nije dalo, nego samo gunđati i svađati se sa pola svijeta ako je to ikako moguće. Pak je Muškarac otišao na kućicu, a ja sam ostala kući, sve nešto u bolovima, sve nešto mrzovoljna i nervozna i neispavana i sve nešto "ne znam što ću sa sobom". Telefoni zvone, svi nešto trebaju, ma užas. Glava mi bila da će se raspuknut što od boli a što od hrpe informacija koju mi u nju netraženo utrpali. I tako sam ipak uzela krpu pa sam oprala tu policu. Pa sam si malo pregledala garderobu, al nema se tu puno šta gledat, kad si gol i bos onda si gol i bos i što sad tu treba filozofirat? Ondak sam se sve nešto muvala, sve nešto malo radila, prala ovo, prala ono, stavljala na svoje mjesto ovo i ono, malo spavala, malo opet radila, pa spavala, ta me noga cukala. Ondak sam krenula na kućicu pa sam se tamo posvađala sa MuškarcemSKojimŽivim pak sam mu demonstrativno ostavila pse i otišla sve nešto ljuta. Idem ja kao sa svojim pinklecom u bolji život.E ondak sam došla doma pa sam nešto kao crtala, pa sam onda išla spavat pa sam ujutro išla u Zelinu. O toj katastrofi sa Zelinom i tome da nisam stigla iz točke A u točku B neću pričat jer ću biti još ljuća, onda sam opet odlučila da idem na kućicu i da ću se opet posvađat, neka se zna di je kome mjesto i tako...bila sam teška i sebi mogu mislit kako sam teška okolini.Ondak sam došla na kućicu pa sam odvalila jedan monolog od kojih sat vremena, tek toliko da pokažem tko je tu gazda u svijetu i šire, a onda mi je svega bilo dosta pa sam otišla spavati a noga me je tako boljela da nisam znala što da radim. Pa sam spavala i spavala i spavala. Onda sam se probudila pa se još malo svađala, prije toga ispričavši se Muškarcu "znaš nervozna sam, boli me jako". Ondak sam jela pa sam opet išla spavati i tako je to išlo. Za razliku od mene psi su uživali. Trčali, skakali, veselili se životu i šire. Ona je ležala u travi i odmarala. Ganjali su mačke. Družili se i igrali lovice, ma bila je to milina za gledati. Mali pas nije htio spavati s nama nego je spavao dole. I negdje oko pola sedam ujutro , čujem ga kako se budi. Njegovo je buđenje vrlo glasno. "Budi se" pomislim "moram mu ići otvoriti vrata. Mora ići piškiti ". Te takva sva nikakva, spustim se niz stepenice i pozdravimo se kao da se nismo vidjeli jedno 200 godina, uz puse, skakanje po meni, lizanje moga uha, uzvike oduševljenja (pri čemu je zaboravio da on nije htio ići gore a ne da ga mi nismo htjeli), te nakon toga otvorim vrata. Mali me pas blijedo gleda!!! I tada shvatim!!!!!! Shvatim da me 4 godine već vuče za nos! Ili bolje rečeno vučem ja sama sebe za nos. Naime... Mali pas uopće ne budi cijelo susjedstvo i nas zato da bi išao piškiti! NE! Mali pas nas budi zato što je on budan!!!! "Zemljo , možeš se početi okretati , ja sam se probudio!" njegova je poruka svijetu. Eto. Trebala sam doći do ovih staračkih godina, trebala sam 4 godine skakati iz kreveta, nabrzinu se oblačiti i voditi ga van da bi mali pas išao piškiti, da bi na kraju cijele priče shvatila da Mali Pas uopće ne mora ići piškiti!!!! Mali Pas samo obznanjuje da je budan. Samo to.  |